У тренутку сусрета са светим местима људску душу испуњавају предивни моменти. Такав сусрет попуњава празнине људског ума и срца, подразумевајући при том хармонију душе и тела. Управо ти моменти нас приближавају светим местима које се налазе у нама. Сусрет са нашим унутрашњим светим местом улепшавају животни украси који креирају наш лични рајски врт. Неби хтео опширније писати о том грандиозном сусрету, јер би такав текст прерастао у нереалну бајку, па би читалац посумњао у његову аутентичност.
Међутим, у нама осим светих места постоје и места таме. Понекад се душа у својој слабости приклања местима на чијем поседу губи слободу и пада поражена и заборављена. Света места и места таме се налазе дубоко у нама, оба места су приступачна нашој души и заједно чине велики унутарњи космос. Са светог места душа лако може да залута у замрачене крајеве, али излаз из замрачених крајева је тежи, готово немогућ, без помоћи ближњих који жртвовањем желе помоћи и разумети. Управо такве пожртвоване људе, који су спремни помоћи својим ближњима упознао сам у Центру за психо-социјалну рехабилитацију „Земља живих“ који се налази у селу Ченеј, недалеко од Новог Сада. Овде живи 25-оро младих људи, који се лече од овисности дроге и алкохола. У њиховом излечењу помажу им протојереј отац Бранко Чурчин који је управитељ центра и његов помоћник, васпитач Жарко Срданов.
Тих дана је отац Гаврило боравио у Србији, па ми се пружила прилика да са оцем посетим ову рехабилитациону установу. Дошли смо у пратњи оца Бранка, који нас је упознао са центром, штићеницима и њиховим животом. Упознавање је ичло постепено, јер од своје животне раскоши нисам одмах приметио веру ових младих људи, од своје животне удобности нисам видео њихову бол. Препознао сам тек касније њихову велику наду у нормалан живот пун слободе. Жарили су од жеље за избављењем из тамних места у које је доспела њихова душа. Посетили смо њихову капелица у којој се налази мали олтар окренут према истоку, према њиховој Нади у оздрављење, према исцељењу и повратку светости у њихове душе. На крају обиласка смо се зауставили у великој дневној и гостињској соби. Сви штиченици центра су појединачно пришли оцу како би затражили његов благослов. Био сам потпуни странац који не разуме патњу њихове душе. Пратио сам их. Устајали су са својих места и тада један по један представљали се својим именом и кратком биографијом која се састојала од белог праха, од дроге која је гушила њихову душу, која их је држала заробљене без слободе, која их је оковала ланцима и затворила у тамне просторије безнађа.
У једној минути колико им је требало да се представе, чуо сам њихову тугу, њихов страх, али и њихов осмех и радост. Отац није дошао да их излечи, нити да им да савет, већ је дошао да их чује, доживи и саосећа са њима. Отац се дивио њиховој послушности и међусобној толерантности. Њихов однос према животу идентичан је манастирском животу. Они као манастирска братија се снагом своје послушности боре за опстанак у свету таме из којег полако излазе. Гледао сам их, и размишљао о њиховим душама које не губе наду и жељу за постојањем. Преживљавају молећи се у капелици. Седели смо са њима у просторији, учили смо једни од других, свирали су нам, певали нам, и тако показали талентован ангажман. Заволели су оца Гаврила, јер је дошао да их саслуша, њихове бриге и проблеме. Није им дошао да их критички освештава и тумачи им велике животне савете. Отац им је поделио иконице Пресвете Богородице Лепавинске и тада их још једном појединачно благословио. Деловали су потпуно смирено и радосно, као да су сви ланци и окови спали са њихових рамена. У тренутку контакта са оцем Гаврилом, као да с били ослобођени теших окова.
Нешто касније, и ја сам могао да пружим допринос у њиховом излечењу. Наиме, један од штићеника ми је показивао просторије где раде додатне активности рукодеља. Питао сам га: „Да ли уопште воли да ради те резбарије од дрвета?“ Тада је започео занимљив дијалог између мене и њега. Причао ми је о дрвету, о резбарењу и о начину на који он то ради, причао ми је како настаје готов производ и шта касније раде са њим. Причао ми је, јер је имао потребу да с неким подели свој разговор, но ја сам га брзо прекинуо, јер нисам имао довољно смирења у свом срцу. Пожурио сам га, замолио сам га да кренемо даље, показујући незаинтересираност за његову тему која му пуно значи. Нисам га повредио, али сам га разочарао са својим нестрпљењем, јер се потајно понадао у моју пажњу. Пропустио сам тако прилику да допринесем штићеницима “Земље живих” искрену људску пажњу која им је неопходна за њихово излечење. Возећи се касније према Београду, разговарали смо отац Гаврило и ја, о духовној болести ових младих људи. Међутим, отац је код њих приметио здрав духовни живот, приметио је послушност, добротољубље, братољубље. Ја сам у њиховим очима видео чисте погледе и веселе душе које имају духовно здрави људи. Схватили смо тако да смо данашњу посету остварили на правом Светум месту, у доиста окружењу које подсећа на “Земљу живих” и здравих људи пуни вере и наде у вечну помоћ Божју. Нека их Пресвета Богородица Лепавинска чију икону поштују и држе изнад врата своје дневне собе, чува у све дане које проводе на пут свог оздрављења.
Ненад Бадовинац,
март, 2013.