са оцем Партенијем у манастиру Симонопетра
Литургија у манастиру Светог Пантелејмона почиње у 7 сати. Неуобичајено касно за Светогорске манастирске типике. Након послужења у великој трпезарији Рашко и ја смо спремили ствари за следеће путовање. Са Микијем смо се поздравили, након што смо попили кафу у малој трпезарији која је сређена за госте. Чекали смо брод за Дафни. Следећа тачка мог путовања је манастир Симонопетра, Рашко је одлучио да се врати на копно, а Мики наставља даље да у својој радионици иконопише за манастир Пантелејмон. Поздравили смо се и захвалили једни другима на пријатељском и братском дружењу. Даље сам наставио сам, људи се овде сусрећу и упознају, остајемо једни другима у сећању, а даље настављамо сами. Баш као у животу. Сами смо се родили, заједно проживимо тренутке, и опет сами одлазимо са овог света.
Брзи глисер од луке Дафни до луке Симонопетре стиже до одредишта за свега 10 минута. Када је пристао у луку, возач је чекао да се искрцам са глисера, али ја нисам хтео, понављајући му да ја идем до манастира Симонопетре, и да нећу да изађем овде у луци где нема нигде-ничега. Возач глисера ми се насмејао и показао руком према горе. Високо од луке, на стеновитом пропланку налази се велика тврђава, рекао ми је да је то манастир Симонопетра. Сишао сам са глисера на обалу, а овде су два човека са занимљивим сунчаним наочарима пецала рибу. Исто тако, врло занимљиво су ми се смејали. Нисам могао да протумачим њихов детињасти осмех. Усмерили су ме на пут кроз шуму која води до врха литице. Сазнао сам касније да су то духовни учитељ и његов ученик који живе у оближњој келији. Наставио сам да пешаћим стрмом стазом до врха литице. Пешачење је трајало 45 минута, а узвисину коју сам савладао била је неколико стотина метара.
након дуге шетње долазак у гостопримницу манастира Симонопетре
поглед из манастира према луци од које сам попео…
трпезарија манастира Симонопетре након вечерњег послужења
Стаза је била прекривена крошњама, тако да сам већи део стазе препешачио у хладу. Размишљао сам о врсти тишине која ме окруживала. Покушао сам да досегнем њену сврху и циљ постојања, али испоставило се да она постоји од времена Стварања као драгоцени лек човеку. Сам, али не и усамљен на овој стази покушао сам обухватити погледом непрегледну површину која припада Богу и природи, али не и данашњем савременом човеку, који се овде осећа као потпуни странац, бар до тренутка прилагодбе. Гледавши руке обливене знојем, осећам како је човеку тешка та фаза прилагодбе, али када се прилагодим, можда ћу доживети дарове природе које су безбројне. Предиван сусрет са природом, подсетио ме да сам заборавио њену изворну лепоту и њену исцељујућу улогу у животу. Уз неколико краћих пауза у пењању са опремом од преко 12 килограма стигао сам до врха, ушао у дворишне манастира и попео се до просторије за послужење и примање поклоника. Нико од осталих гостију није имао зној по рукама као ја. Како су дошли до Симонопетре? Сазнао сам касније да аутобус од Дафни за свега неколико минута довози посетиоце до Симонопетре, а мени су се сви дивили када су чули да сам дошао чак од пристаништа пешице. Послужили су ме рахтлуком. Много су се обрадовали када сам рекао да сам из Србије, рекавши ми: да имају једног монаха Србина који се овде подвизава. Много су сви приступачни за разговор, насмејани. Дали су ми за ноћење једну од најлепших соба. Распаковао сам ствари, отуширао се и одморио. Један кревет у соби је већ био заузет, но нисам видео ко ми је “цимер”. Пре вечерње службе сви смо се окупили пред Саборном црквом. Монасима сам некако био занимљив. Касније сам сазнао да им је занимљиво било што сам из Србије, а то се брзо разгласило међу њима, јер их је релативно мало. Мало манастирско братство. После вечере која се надовезала на вечерње богослужење, упознао сам нашег оца Партенија. Питао ме после вечере да му мало помогнем у трпезарији. А касније смо заједно са оцем Игњатијем и посетиоцима из Русије и Македоније отишли да прошећемо околним манастирским имањем.
Манастир Симонопетре се налази на југозападном обронку Свете Горе на високој стени. Осново га је у 13. веку Свети Преподобни Симон. Предање говори да је Царица Небеска наложила Светом Симону да баш на том месту подигне манастир. Зидари који су дошли да граде, нису могли на тако неприступачној стени да подигну манастир, страхујући и од земљотреса који су чести овде на Светој Гори. Када је Свети Преподобни Симон позвао зидаре за трпезу, за време јела један од послушника који је служио вино, оклизнуо се и пао са стене у понор заједно са врчем у једној руци, и са пуном чашом вина коју је држао у другој руци. Зидари су пребацили Симону ову незгоду и одустали од градње манастира. Свети Симон се потајно молио Богородици. Одједном са супротне стране појавио се послушник који је пао у понор, био је потпуно неповређен, носећи чашу из које се није пролила ни једна кап вина. Ово чудо означило је почетак градње манастира Светог Симона, а отуда и назив Симонопетра, што на грчком значи Симонов камен. У изградњи манастира значајну помоћ дао је и српски владар Јован Угљеша у знак захвалности Светом Симону за исцељење његове кћери. Касније се он и замонашио у овом манастиру. Главна Саборна црква посвећена је Рођењу Христовог, у којој се чувају многе светиње: делић Крста Господњег, затим мошти Свете Марије Магдалене, Свете Мученице Евдокије, Свете Варваре, стопало Светог Кирјака, глава Светог Павла Исповедника, Светог Јована Претече, Светог Мученика Трифуна, Светог Симеона Столпника и многих других.
Шетајући манастирским имањем, упечатљиви су својом величином кипариси који су посађени за време монашења сваког од монаха у овом манастиру. Сваки монах на дан свог монашења посади “свој” кипарис. А касније након смрти монаха, кипариси и даље настављају да живе на имању манастирском. Својом величином доказују духовну снагу свог власника монаха. Кипариси у околини манастира Симонопетре су снажни попут духовне снаге самих монаха, духовних горостаса који свој живот живе да би духовно узрастали. Препешачили смо неколико километара. Учио сам том приликом о детаљима Светогорске оазе и упијао лепоте Богородичиног врта.
Дан је прошао брзином светлости поред мене. А вече је дошло са многим утисцима које је овај манастир, али и људи које сам сусретао оставили на мене. Ноћ је била када сам ушао у собу, а тамо сам затекао Pierra из Париза. Упознали смо се и у разговору препознали да сутра путујемо заједно према Скиту Свете Ане. Овде нема усамљености, нема ни самоће. Време дуже траје на Светој Гори. Данас као да сам два дана проживео у једном. Где Је то време нестало. Овде или не постоји овде или стоји. Како је то могуће? Света Гора – Сазнаћу све што ме занима.
Ненад Бадовинац,
јул, 2014.