Arhimandrit Gavrilo sa članovima zajednice “Zemlja živih”
Makadamskim putem vozili smo se prema vojvođanskom salašu, ka selu Čenej u kojem je smešten Centar za borbu protiv ovisnosti od droge i alkohola. Centar za psiho-socijalnu rehabilitaciju pod nazivom „Zemlja živih“, koja deluje pod pokroviteljstvom manastira Kovilj u Eparhiji bačkoj.
Kontakt sa centrom pobudio je u meni strah od nepoznatog, jer izraz – borba za život, podseća na blizinu smrti koja je za mene jedna velika nepoznanica. Ovo je trenutak u kojem bi mogao da razbijem predrasude i da se detaljnije upoznam sa realnim životom. Ovde žive borci, ljudi koji na prvoj borbenoj liniji brane svoj život od smrti, uče da cene svoj život kao pravi dar, žrtvujući se svakodnevno za njega.
U zajednici koju smo posetili živi 25-toro ljudi. Njihova svakodnevnica je detaljno isplanirana i ispunjena raznim aktivnostima… radnim, slobodnim, sportskim, društvenim i naravno duhovnim. Ovi ljudi doživeli su dno života i to je ih je potaklo na borbu. Doživeti pakao, značio je za njih, videti pravu vrednost života. Ne predaju se. Shvataju istinsko bogatstvo životnog dara i dara vere koji ih je potakao na ovu borbu.
Borba ovde traje svakodnevno, za nekoga od 3 meseca pa do 3 godine. Upravo onoliko koliko je članovima zajednice potrebno da se ponovo socijalizuju za povratak u svet. U periodu lečenja članovi zajednice ne izlaze van kuće, medjutim, slobodni su uvek napustiti zajednicu, bez mogućnosti ponovnog povratka u njih. Ovde se naoružavaju strpljenjem, verom, poslušnošću i tolerantnošću.
Upoznavanje i susret sa članovima zajednice
Imao sam izuzetnu čast i priliku da centar posetim sa Arhimandritom Gavrilom s kojim sam po blagoslovu Mitropolita Jovana i vladike Porfirija posetio centar. Noseći fotoaparat bio sam siguran da ću uspeti snimiti nekoliko fotografija koje oslikavaju pravo stanje ovog centra. Medjutim, na snimkama se nije videla punoća doživljaja. Svetlost na fotografiji ovaj put nije uspela zabeležiti ono što sam doživeo.
Protojerej Branko Čurčin nas je doveo do zajednice. Otac Branko je njihov starešina i koliko sam primetio veliki prijatelj svih članova zajednice. Zajedno s njim smo ušli u veliku dnevnu sobu, koja im služi za dnevni boravak i odmor. Vrlo brzo su nam se pridružili svi članovi zajednice, njih 25. Seli su na dvosede ili na pod. Uskoro se atmosfera smirila, čuo sam otkucaje njihovih srca, kako laganim, skladnim ritmom otkucavaju jedan meni nerazuman takt. Možda je upravo ta skladna kompozicija, pravi, istinski ritam borbe za život.
Svako je ispričao svoju kraću biografiju, spominjajući nekoliko puta drogu ili alkohol, kao sastavni deo njihovog života. Iz pakla smrti kojeg su doživeli, njihova biografija govori da su svesni velike vrednosti života. Kod svih je prepoznatljiva želja za novim početkom i novom životnom prilikom. Njihovom predstavljanje doživeo sam kao da je svako od njih umesto imena i biografije glasno rekao: „Rođen sam i umro sam, moje ime je nevažno, želim ponovo da oživim, želim novu šansu“.
U njihovoj borbi, učestvovao je otac Gavrilo. Njegov dolazak članovima zajednice pružio je podršku u borbi. Otac Gavrilo je pričao svojim laganim smirujućim glasom, čija je neizmerna snage dopirala do duše svakog od njih. Na njihovim licima ostao je jedan veličanstven osmeh. Bio je to susret jednog duhovnika sa borcima, onima, koji na prvoj liniji odbrane života od smrti traže i očekuju duhovnu hranu. Ali na neki meni nepojmljiv naćin, upravo su i oni ocu prižili jednu duhovnu hranu, za koju mi se otac poverio da je važnija i ugodnija od svake materijalne hrane. Današnja poseta, ostavila je duboki, neizbrisiv trag u dušama naših prijatelja, kao i u očima oca Gavrila i mene. Svi zajedno smo zasijali obiljem blagodati koja se spustila na nas pri poseti ovog bogougodnog mesta – „Zemlja živih“.
Nemoguća misija ulaska u njihove umove i srca, pokrenula se kada su svi zajedno zapevali, svirali, molili se Bogu, razgovarali i diskutovali sa ocem Gavrilom i samnom. Puno života se nalazi u njima. Dečaku od 17 godina, pruženo je isto minuta da nam se predstavi. U nekoliko rečenica, pokazao je svoju tugu, radost, osmeh.. humor. Hteo je da nam pokaže da je on dete koje želi da živi. Dete koje želi detinjstvo, koje želi radosno da se igra sa svojim vršnjacima.
Danas ljudi večinom žive jer moraju, ljudi život ispunjavaju brigom i problemima. Ljudi život preživljavaju, nadajući se jedino problemima. U svetu su ljudi uplašeni finansijskom krizom, ali ovde u zajednici primećujem kako se ljudi nadaju boljem sutrašnjem danu. Bila je ovo retka prilika u mom životu da vidim prave borce za život. Ovo su za mene vernici, oni istinski vernici koji veruju u Boga Nade i Ljubavi. Njih nije briga za krizu, za političku situaciju. Oni čekaju Hrista, nadajući Mu se svakog dana. Svakog dana se nadaju dolasku Hrista u njihove živote.
U razgovoru sa jednim članom zajednice, dobio sam priliku da osetim uživo njegovu nadu i da se saživim sa njegovom verom. U razgovoru se pojavio nemir u mojoj duši, on smiren, a ja nesmotren i nepažljiv, prekinuo sam ga. Nesmotreno sam propustio priliku da na kratko učestvujem u njegovom izlečenju, makar razgovorom, ali.. Nisam shvatio njegovu borbu, u kojoj sam mogao da učestvujem samo sa nekoliko reči podrške.
Između zdravlja i bolesti
Primetivši kod njih veliku želju za životom postavljam si pitanjem ko je u današnje vreme pravi bolesnik, da li ovi ljudi koji traže bjeg od smrti, ili mi koji smo “zdravi”, a uvek tužni i neraspoloženi spremni čak i da umremo od tuge i dosade.
Nadamo se ponovnoj poseti kada ćemo još više da ih podržimo na njihovom putu molitve, iskrenog prijateljstva. Poseta centru „Zemlja živih“ pomogla mi je da shvatim život kao dar kojeg je potrebno ceniti i braniti, neprekidno se boreći za njega i čuvajući ga od smrti.
Zainteresovani dobročinitelji, koji bi želeli da pomognu ovu zajednicu, mogu da uplate novčana sredstva na sledeći žiro račun:
Vojvođanska banka
EUO Eparhija Bačka
Za Zemlju živih
Br: 355-105152-19
Nenad Badovinac, januar, 2013.