Архимандрит Венијамин и архимандрит Серафим са сестринством манастира Сретење (Овчар). Октобар, 2018.
Сигуран сам да нам сећање на душе упокојених помаже у задобијање наде у вечни живот. Свакодневне обавезе уз савремени начин живота заклањају од човека сећање на смрт, али смрт је итекако присутна у нашим животима. Књиге мудрих духовника препуне су размишљања о вечншом животу које они поистовећују са одласком на Свету Божанску Литургију.
У жељи да са овом темом обогатим свој блог “Записи и репортаже” присуствовао сам Божанској Литургији коју је служио отац Сергије у манастиру Меркшинац, у селу Памбуковици, недалеко од Уба. Пре почетка Литургије, игуман манастира, отац Серафим, замолио ме да урадим аудио снимку литургијских песама. Слушајући песме које је појала госпођа Ружа, препустио сам се утиску да управо песма може да потакне душу на покајање и на прослављање Господа у Свој Његовој Слави. Отац Серафим је предложио да после Свете Литургије наствимо дан славећи Царство Божије. По његовом предлоги кренули смо на пут ка обронцима Овчар планине која се налази у Западној Србији.
Отац Серафим са мати Теклом, са братством манастира Свете Тројице и сестринством манастира Сретење у ман. Свете Тројице на Овчар планини. Октобар, 2018.
Путовали смо шумовитим пределима Западне Србије, возили се ка врху Овчар планине и дошли смо у манастир Свете Тројице на прославу Крсне Славе, Свете равноапостолне Текле коју прославља мати Текла. Отац Серафим желео је да купи цвеће као поклон за мати Теклу. Купио је неколико стабала цвећа која су нашла своје место у дворишту овог манастиру. Када смо стигли, сестринство манастира нас је послужило славским послужењем. Затим и духовним разговором. Духовне разговоре после ручка у трпезарији започео је отац Серафим дотакавши се размишљања о неистраженој духовности. Манастир Свете Тројице због свог посебног планинског, мирног амбијента, подсећа ме на Свету Гору, а монаси које сам тамо срео, на аскетски начин живота. То је једно од најлепших места у Србији на којем је могуће упражњавати непрекидну молитву. Све време боравка у овом манастиру у мени је боравила тишина овог природног амбијента, али и посебна радост светог места. Укратко, био сам испуњен тишином и миром која се уселила у моју душу.
Након разговора заједно са игуманијом Теклом, прошетали смо по манастирском имању. Пратио сам богатство погледа на планински пејзаж на које је одмах реаговало моје срце, почевши брже да куца. Домаћини су нам приредили посебно изненађење, а то је сусрет са овцама и козама које манастир држи као скупоцео благо. Ова дивна Божија створења као да су препознале у нама присуство мира и тишине, тако да су нам се придружиле и нити ни мало нас се нису уплашила. Управо усељавајући мир у душу, доживео сам прославу вечног живота. Након прославе вечног живота, у нама се јача љубав према Господу.
Манастир Свете Тројице:
Након заједничког фотографисања, поздравили смо се са нашим домаћинима и тада смо од њих добили благослов за путовање ка врху планине. На скоро 800 метара надморске висине налази се манастир Сретење. Када смо стигли пред капију манастира, врата су била затворена. У току је била Вечерња служба. Унутрашњост храма била је испуњена молитвом, простор цркве испуњавало је мистично пригушено светло. Необична је унутрашњост храма, јер унутра не постоји нити један прозор. Сунчева светлост не улази у овај храм. Већ само светло свећа може да обасја унутрашње зидове храма на којима се тек тада примете фреске које су старе неколико векова. По завршетку службе, упознао сам игуманију Аквилину и целивао њену руку. У самом манастирском дворишту постоји манастирско гробље на којем су сахрањене монахиње које су живеле у овом манастиру. Ове гробове обилазила је старица Ирина. Она је најстарија монахиња овог манастира и због своје болести она само неколико пута недељно излази из своје келије. Старица Ирина обилазила је гроб по гроб, и поред сваког гроба је пристала и поклонила се. Тада је лагано себе осенила крсним знаком и целивала крстове на гробоовима упокојених сестара овог манастира. Када сам гледао мати Ирину како се погрбњена и уз велики напор једва штапом придржава при кретању у чему јој помаже млађа монахиња, увидео сам ограниченост и слабост овог пролазног живота.
Дан ми је почео Светом Литургијом, наставио се прославом Крсне Славе у манастиру Свете Тројице и завршио је Вечерњом службом, обиласкуом гробова укпокојени и на крају необичним разговором током којег је био присутан архимандрит Венијамин из манастира Преображење, игуманија Аквилина, архимандрит Серафим и ја. Господ ми је тада отворио срце како бих спознао непролазност живота.
Цвеће у манастиру Сретење (планина Овчар).
Од силине тог осећаја, сузе су ми пошле на очи. Био је то тренутак истинске радости, као да сам тада био посебно награђен, а да ту награду ни данас не знам да објасним. Захваљујем се оцу Серафиму из манастира Меркшинац, који ме повео на ово путовање на којем сам доживео безграничну љубав Господњу и тада научио да прослављам живот и да поштујем смрт.
Ненад Бадовинац,
Мај, 2019.