Стрпљење…
После вишедневног напорног рада, остало је још толико снаге у мени, да погледам око себе, и уверим се у корисне ствари које сам оставио иза себе. Међутим, окренувши се видео сам само прах и прашину. То ме депримирало, па сам истовремено остао без снаге и пао на колена. Сав мој труд налази се у праху и прашини. Докорачао сам, онако ослабљен до кревета и остао у њему цело послеподне. Био је то пример личног слома. Сваки мој узалудни помак према напред достизао је само до зида собе мога стана. Очито је да ће ми за опоравак требати доста времена. Повремено сам успео да додјем до кухиње, до чајника који ми је служио да скухам чај, јер то је све од чега сам тих дана живео. Чај ми је тих дана био и пиће и храна. Тако је нестала моја животна енергија. Био сам поломљен, без енергије. Следећег дана, уз малаксавост, стигла је и повишена температура. Све је означавало да је болест победила мој организам.
Тражио сам разлоге губитка уложеног труда са почетка приче, као и разлог своје немоћи. Милијун приближних одговоре у мојој глави, све су имале заједничку причу о изгубљеном труду и времену које сам улагао у “ништа” – у оно што је пропало и изгорело. Надао сам се да је ово само тренутно стање, но, дани су пролазили, а и повишена температура није се нормализовала. Дуго времена нисам могао да изађем из кревета. Ипак некако касније, успео сам да скупим снаге, устао сам и отишао до апотеке и трговине по храну, наравно уз малаксавост и повишену температуру. Следећег поподнева натерао сам се да поново накратко изађем. Упутио сам се према манастиру Ваведење на Сењаку. Пешице до тамо, нормалним ходом, потребно је максималних 10 минута. У стању малаксавости у којем сам био, требало ми је дупло више времена. У продавници сам купио неколико енергетских чоколодица и опскрбио се водом за “напорну” шетњу. Дошао сам до манастира, а тамо, на моје угодно изненађење затекао сам мати Михаилу, како вани на свежем ваздуху, под сеницом седи и плете бројаницу. Сео сам поред ње. Поздравио је и одмах затим подбочио главу руком те тврдоглаво шутио. Мати је коментарисала, како је управо изашла ван да плете бројаницу, и да сам баш у том тренутку дошао. Помало је огладњела, тако да ми је било драго да је могу понудити са чоколадицама које сам малопре купио. Мати је у мојим очима препознала слабину, али није ми дала да се препустим болести. Подсећала ме у разговору да ми је потребна храна, и духовну и телесна. Много о духовној храни зависи да ли ће се мој организам успети изборити са малаксавошћу и повишеном температуром. Заједно са мати сам савладавао малаксавост. Њен позив да останем на ручку упркос мом негодовању, мати је поткрепила чињеницом: да је добро да једем манастирску храну, није баш богата протеинима и витаминима, али је богата благословом. Можда је управо то оно што ми тренутно највише треба. После ручка сам кренуо кући. Спавао сам, опет немоћан за покрет и акцију. Дошла је и недеља, време за Свету Литургију. Скупио сам снаге да присуствујем Светој Литургији. Бар на кратко температура је попустила, али то је било баш на кратко. Тражио сам одговор како се излази из ове неугодне ситауције? До ујутро, никако… Није баш толико критично да морам на хитну.
Понедељак, задњи покушај да се подигнем из кревета, али одмах при покушају сам се стропотао назад. Схватио сам да немогу више сам. Узео сам телефон, позвао сам Дарка. Рекох му: “Долази код мене.. ” Уместо на хитну, отишли смо у приватну клинику, која је нажалост радила до 21:30. Нисмо стигли за време радног времена. Хитну сам хтео избећи, па смо се договорили да наставимо ујутро. Тада је радила моја докторка. Одушевио сам се када сам је видео. Добио сам огромне антибиотике. Наставио сам да се лечим у кревету са чајем и мноштвом антибиотика. Дани су пролазили. Понекад би зазвонио телефон, понекад би неко дошао на врата, али контаката са људима претежно тих дана није било. Самоћа. Опет разне помисли. Та прекрасна створења која долазе позвана, али и непозвана. Било је ово баш неуобичајено време за борбу против помисли, али нисам могао да бирам, био сам нападнут. Самоћа и болест са једне стране, помисли са друге стране. Нашао сам се на бојном пољу са мислима, потпуно сам. Сви су се одмакнули и напустили ме. Њихов последњи коментар: ово је твоја битка, води је и победи. Нико се није могао борити са мојим помислима, осим мене. Пратио сам их погледом, онако исцрпљеним и помало збуњеним. Питао сам се: зашто су отишли? Ја ионако не желим да се борим. Немам нити снаге, нити воље за борбом. На бојном пољу насупрот мене, није било никога. Противничка страна, мој противник је био део мене. А ја не могу и не желим да се борим против себе, против онога што је део мене. Не могу да се борим против лошег у себи. И оно има право за живот. Делимо исте туге, делимо исте радости, исти живот. Ми смо једно. – моје лоше и моје добро. Понекад се свађамо, најчешће због неприлика које оно ствара у мом животу, али без тога би живот био монотон. Пошто не желим да се борим, једино што може да ми помогне у овој ситуацији је – стрпљење.
Свашта сам научио тих дана обузет малаксавошћу и исцрпљеношћу, у оквирима собе, кревета и уз мноштво чаја и антибиотика. То је време када сам најбоље чуо себе, своје дисање, разумео своје покрете. У то време малаксавости, када је организам нападнут од вируса и када је превладала повишена температура, најбоље сам осетио и доживео себе, своје врлине и своје недостатке, своје супротности и привлачности. Убрзо након доживљаја себе, почели су да делују антибиотици, организам се опорављао. Устао сам, изишао из кревета и собе. Лагани ветар се уздизао уз Савски кеј у Београду. Некако поносан на радост која ме испунила, уз похвалу, јер је опоравак дошао без борбе. Само уз стрпљење. Не завршава се сваки проблем на бојном пољу. Опоравак је увек радост, али још је радоснији, ако није последица битке, већ последица – стрпљења. Стрпљиво ћу поново да се трудим градити, јер верујем да ми тада животне неприлике неће успети да ми однесу мој труд. Уз стрпљење сам оздравио, уз стрпљење сам упознао себе, па се надам да ћу моћи убудуће уз стрпљење да живим.
Ненад Бадовинац, септембар, 2013.