На празник када прослављамо рођење Исуса Христа, Њега уносимо у своје домове и у своје животе. Увек је Божић радост, јер са Христом се остварујемо и као људи и као чланови породице. Током Божићних празника заједно смо са прецима који физички нису са нама. С обзиром да настављамо традицију коју су нам они оставили, они су тада духовно са нама. Уносимо сламу и палимо бадњак, и то традиционално радимо сваке године. Осећамо топлину празника, јер се са поштовањем сећамо наших предака. Заједно у родитељском окружењу сетио сам се оних који нису више са нама, али у духу празника сви смо били заједно.
Већ следећег дана припремио сам се за путовање. И тако на празник Сабора Пресвете Богородице возио сам ка југу Србије на врх планине Копаоник, како бих присуствовао научној конференцији на којој сам представио свој научни рад.
Када сам стигао пред национални парк “Копаоник”, снег је почео све више да пада. На планини је било око метар снега. Мој спортски ауто тешко је могао да се прилагоди условима на путу, јер његова спортска каросерија запињала је чак и у малу количину снега. Ауто је био пренизак да би могао да се на планини избори са количином снега која се налазила на путу. Међутим, портир на улазу у Национални парк “Копаоник” рекао је да је управо прошла ралица која је очистила пут до туристичког центра. За чудо, имао сам рашчишћен снег према врху планине и хотелу који се налази на 1700 метара надморске висине. Након завршеног првог радног дана конференције, предложио сам да прошетамо планином. Било је касно увече, а планину су осветљавали једино рефлектори. Заједно са учесницима конференције: Тањом, Ненадом и Петром, пењао сам се храбро, желећи да осетим планину и њену моћ. Када смо дошли на ледену, снежну стазу, пред нама је био моменат одлуке: На коју страну кренути? Коју стазу одабрати? Могли смо да бирамо или шетњу осветљеном стазом или оном неосветљеном. Ми смо се неплански, помало подсвесно одлучили за ону која је била неосветљена и самим тим преузели смо ризик хладне и мрачне планине.
Тишина и слабо светло које је долазило од рефлектора са осветљене стазе било је једино осветљење које је испуњавало идилу снежне планине. То је била шетња кроз ноћ и таму. Људи понекад напуштају свој дом и своје ближње да би осетили самоћу и упознали себе у тој самоћи. Ми смо до те личне самоће дошли на врху снежне планине, далеко од свих информационо технолошких иновација о којима смо причали тог дана на конференцију на тему “Управљане знањем и информатика”. Нешто подсвесно нас је довело те ноћи у таму снежне планине, јер као да смо у окружењу технолошко иновативних достигнућа били њима заслепљени, не видевши богатство наше природе. Изненада, у 22:15 часова, рефлектори на суседној, осветљеној стази су се угасили. Остали смо без имало светла. На планини без светла, без месечине, препуштени природи. Када смо угасили све дигиталне уређаје, могли смо чути планину која нам је пружила помоћ. Испред нас појавила се утабана стаза по којој смо се лако спустили између шумских пропланака. Када се макнемо од свих технолошких достигнућа о којима човек зависи и када се препустимо природи, она ће увек да као брижна мајка брине о нама. Неколико дана боравка овде, било ми је довољно да доживим величанствену природу, али и да се сретнем са природом која живи скривена у мени.
Након три дана боравка на планини имао сам план да у повраку за Београд посетим манастир Светог Луке у Бошњанима. Међутим, уз велику количину снега која је била на путевима по овом делу Србије, све мање сам веровао да ћу успети да се врло стрмом узбрдицом попнем до манастира. Током вожње ме зове мати Михаила из манастира Ваведење у Београду. Мати Михаила је мој сарадник на духовним истраживањима и она је често благословом са мном на мојим путовањима, као што је то својевремено био блаженопочивши Архимандрит Гаврило (Вучковић). Биљана и мати су ме звали са молбом да им помогнем нешто око мобилног. Појаснио сам им шта да ураде са телефоном и искористио прилику да замолио мати Михаилу да се помоли за мој пут, да кад доћем до манастирске стазе која води до манастира Светог Луке, да се попнем без обзира на лоше временске услове. Био сам помало очајан јер знајући да је пут стрм, да под тим условима нећу моћи да се попнем том вишекилометарском задеђеном стазом. Поздравио сам се са мати Михаилом, а она ми је зажелела срећан пут. Када сам дошао до скретања према узбрдици, пут који води од локалног неочишченог пута до манастира, био је невиђено и чудновато чист, без иједног сантиметра снега. На моје чуђење попео сам се целом узбрдицом без имало проблема. Када сам стигао у манастир, игуман, отац Алексеј ми је рекао да сам први који је успео да дође по овом снегу, јер како је рекао, тек данас поподне су очистили снег до манастира. На то сам му испричао како су ми помогле молитве мати Михаиле. Чак и када се препустимо природи, она ће да нам помогне. Својим појавама природа ће се потчинити човеку, али и природа ће по својој слабости да се окрене против човека. Тада може само усрдна молитва Богу да нам помогне, а Он по својој љубави према човеку никада неће да нас напусти.
Ненад Бадовинац,
Јануар, 2019.