Богородица са Богомладенцом
Византион, Константинопољ, Цариград или Истанбул – називи су вишевековног града који данас повезује Еуропу и Азију. Данашњи Истанбул смењивао је своје владаре и надживео своје многобројне чуваре – ратнике. Величину и снагу овај град наслеђује из своје историје. Жалосно би било да сам приликом посете Истанбулу, заобишао посету величанственом храму Аја Софији. Но, с обзиром на недостатак времена умало да се то није догодило. Преспавао сам у хотелској соби једног хотела на Таксим скверу, делу града који је само један од многобројних средишта града. Јутарњи поглед кроз прозор са деветог спрата хотела, представио ми је три од четири стране града. Тада сам доживео свој први сусрет са Храмом. Сусрет којег сам дуго времена очекивао.
Унутрашњост Аја Софије
Шетајући улицама Истанбула од Таксим трга све до Аја Софије, приметио сам много туриста који су са великим одушевљењем обилазили град кретајући се ка овом величанственом храму. Он као да је свима одредиште туристичког обиласка града. Пожурио сам преко моста и пешице наставио да се пењем према огромном ружином пупољку званом Аја Софија. Као што ружа привлачи пчеле на свој цвет, тако је она и мене са стотинама осталих радозналих очију привукла к себи.
Некадашња православна црква посвећена Христу, као персонификацији Свете Мудрости, данас представља музеј. У тренутку када сам крочио на њене поплочене камене блокове старе 15 векова, сва моја чула покретала су срце невероватном брзином које се никако није могло усагласити са откуцајем срца овог величанственог Храма.
Свети Дух из Аја Софије и даље подсећа на православну изворност овог храма. Обилазећи храм, наишао сам на фреске Његове Премудрости – Господа Исуса Христа и фреске Пресвете Богородице која светли на источном своду Храма. Неодољиви додир потпорних ступова старих 15 векова повели су ме у прошлост где сам видео како се живело у временима када су овде Константинопољски Патријарси служили Свете Литургије. А фреске осликане на зидовима храма повеле су ме на путовање у будућност у којој је мноштво пчела дошло да се нахране нектаром Ружиног цвета. Радостан сам што живим у бурној и турбулентној садашњости, у којој свакодневница огроном брзином мења све око мене. Као да ми се све брже приближава будућност описана у многим пророчанствима и архаичним светим књигама.
Унутрашњост Аја Софије
Попео сам се на галерију Храма. Са висине се чуо жамор људи који усхићено само себи објашњавају невероватну величину храма. У тој гомили гласова, осетила се молитва Пресветој Богородици која на фресци држи свога Јединородног Сина. Светлост која на овом месту обасјава наше молитве је Њено свето Срце. Овде божанска Сила у трену од неверника може да створи верника, човека спремног на сопствену промену. Човек овде може јасније да разуме историју света и њену будућност која нам је потпуно нејасна и непозната.
Излазећи из Храма, зауставио сам се на излазу, окренуо се и вратио унутра. Високо изнад улазних врата, Богородичине очи позвале су ме да Им се дивим. Тада сам се вратио загрљају Ружиним латицама. Откуцај којим је пулсирало срце Аја Софије овај пут је било изједначио са откуцајем мога срца. Тако сам напокон успео да срцем разумем грандиозност овог величанственог храма.
Ненад Бадовинац,
Септембар, 2011.