Путовањје Грузијом, 2016. У организацији цркве Архангела Гаврила у Београду и оца Јована као вође пута, крећемо у 12 дневну посету Грузији.

26. 05. Полазак за Грузију из Београда. На дан Свете Гликерије, полазак из Београда у 22 сата после акатиста Светој Нини Грузијској. Једна сапутница је заборавила пасош кући, након што се она вратила по њега онда смо кренули за путовање.

27.05. Улазак у Турску. На Турску границу смо дошли након 12 сата вожње. На граници смо имали проблеме око административних формалности. Помогла нам је интервенција једног сапутника контактирајући Министарство вањских послова Србије у Турској. Одакле су интервенисали у министарству унутарњих послова Турске. Након 4,5 сати чекања кренули смо према Цариграду.Око 15 сати по турском времену кренули само са границе. У хотел смо стигли навече. Одмах смо се поделили у мање групе и хотелске собе и кренули да разгледамо град.

28.05. Разгледавање Цариграда. Субота, имали смо цео да у Цариграду (Константинопољ, који је 94. године имао 4,5 милијуна становника, а 2004, 14,5 милијуна. Након мигранске кризе и доласка миграната са границе Сирије и Ирана је придошло је 3,5 милијуна станика, сада град има измедју 17-19 милијуна. И даље се шири. Обишли смо: Манастир Пантократор, којег су након освајања Османлије претворили у џамију Зерик. У њој су османлије направиле прву основну школу. Посетили смо Фанар – Васељенску Патријаршију и њен Саборни храм Светог Ђорђа. То је Саборни храм Васељенске Патријаршије. Хтели смо да видимо Богословију, али она је била затворена. Онда смо ушли у храм у којем смо целивали мошти Свете Јефимије, Свете Теофаније и Свете Соломоније. Целивали смо и велику светињу, а то је стуб на којем је шибан Господ Исус Христос. Са друге стране храма, лево од олтара, целивали смо мошти: Светог Јована Златоуста, Григорија Богослова и Василија Великог: „Три Јерарха“. Целивали смо икону Богородице Елеусе испред чије копије се молио и упокојио наш Свети Симеон Мироточиви. Шетња градом: Видели смо Златни рог, природну морску луку у дужини од 9 километара, одакле су османлије кренули у освајање Константинопоља. Током облиаска смо чули о дешавањима која су се збила тог дана када је пао Константинопољ, јер смо имали предавања од нашег вође путовања, оца Јована. Уочи дана годишњице када се и догодила последња битка. Искористили смо прилику да на обали Златног рога, на месту где су браниоци до последњег тренутка бранили град, дискретно одржимо помен погинулим браниоцима града. После тога смо обишли Аја Софију у којој смо видели Крстове на зидовима и фреске. Посетили смо и Цркву Свете Ирине из 535. године, направљена је пре цркве Аја Софије. После 1935. године она је затворена и рестаурира се, а користила се једно време и као џамија. Посетили смо Манастир Пантократор, којег је подигао цар Јован Комнин ИИ са супругом царицом Ирином почекотм 12. века у ком је био заточен 1314 – 1320 године ослепљен и прогнан Свети Стефан Дечански са синовима Душаном и Душицом. Због обнављања храма смо успели учи само у двориште храма. У дворишту смо се сви потајно и у себи помолили. Раздвојили смо се у мање групе и свако је видео детаље које су га занимале: Као што су Палата Топкапи, која је била седиште Османских Султана тј. владара. Плаву Ђамија, Базилику Цистерну. Касније смо се на Босфору одморили седећи у ресторану у мосту са погледом на Азију.

29.05. Трабзон и манастир Сумела – Након тако испуњеног дана кренули смо у ноћну вожњу ка Трабзон или Трапезунт, који је био један од претедента наследника града Бизантијске Патријаршије и његовог царства. Трапезунтски Патријарх је дуго године имао добре односе са освајачима тако да је њихова патријаршија остала активна до 1461. годне, када су избрисани сви православни и премештени у Цариград. Уласком у град наставили смо вожњу према манастиру Сумела који се налази на пола сата вожње од града. Тамо смо изаши из аутобуса и пешлице се пењали 1200 метара да би видели манастир Сумелу у којем се налази чудотоврна икона Пресвете Богородице Сумелсе. Нажалост манастир је био затворен због фазе рестаурације. Понтијски грци су били протерани одавде у грчку македонију где су подигли манастир Нова Сумела и тамо су однели ову чудотворни икону. Сама чињеница да смо издражали подвижничи висински успон од 1200 метара по изузетно неприступачном терену и кишном времена, Богородица нас је удостојила велике благодати па се приликом силаска разбистрило парче неба управо испред манастира тако да смо видели овај величанствени манастирски комплекс. Тада смо видели да није битан само циљ већ и пут до циља. Отпевали смо песме и тропаре. Једина знаменитост овог града коју смо хтели видети је мала Аја Софија, која је саграђена за време Цара Манојла И, средином 13. века. Упркос томе што је данас претворена у џамију она је величанствено дело архитектуре и фрескописања. Значајан део фреске је ипак сачуван, нарочито у нартексу и некадашњем олтару, а цео брод цркве је претворен у ђамију.

30.05. Улазак у Грузију, Батуми – Ујутро у 6 сати са великом радошћу крећемо за земљу Светог Ђорџа, и Свете равноапостолне Нине. Стигли смо након 2,5 сата вожње и без дугог задржавања на граници у погранични град Батуми. Померили смо сат за још један унапред. Имали смо велику радост када смо изашли из Турске и ушли у Грузију, јер смо тамо након дуго времена видели православни храм. Овде смо се срели и са нашим путеводитељем и домаћином, Зазом. Храм који смо посетили је посвећен Светој Нини. У њој се налазе иконе Светог Андреја Првозваног, који је први проповедао хришћанство на овом подручју, Свете Нине и Апостола Матеја (који је заменио Јуду Искариотског). Који је преко Кавказа ишао за Кијев. Уброз стижемо на археолошко налазиште (Гонио) на коме смо посетили место мучеништва Светог Матеја. Кренули смо аутобусом у град Поти и ту видели саборну цркву Премудрости Божије, а затим посетили лепи, али и сиромашан Хопски манастир. Из Србије смо понели 40 икона и овде смо дали прву икону Белог Ангела из Милешеве, а онда смо наставили у Хопски манастир. Прво нас је на самом уласку у цркву самог манастира дочекала змија. А онда је једна наша старија сапутница занела се и оборила средишњу икону Светог Николе. Која се налази поред средишне иконе. Она је тада пала. Имали смо среће, јер се није повредила али сама сцена је била врло потресна за све нас. Сиромашан манастир у предивном крају. Неколико, 3-4 монахиња су нас дочекале. Одатле смо отишли да се сместимо у хотеле у Батумију и онда нас је домаћин Заза повео у ресторан “Wild west” да искушамо најразличитије укусе и доживљаје грузијске кухиње: Качапури, Шашли, …. Испробали смо и вино Кингс Мараули и суво и слатко. Након вечере један део људи је ишао у обилазак града и црноморске плаже, где смо имали прилике видети њихове занимљиве скулптуре. Тамо смо овековечили скулптуру и нашег фантома у фонтани.

31.05. Кутаиси – Ујутро у 6 сати полазимо из Батумиа у Кутаиси. То је град који има део главних државених активности. Ту је седиште парламента и уставног суда, и он је трећи по величини град у Грузији. На путу за Кутаиси смо стали у малом планинском месту Цајгери где се налезе мошти светог Максима Исповедника. У једном делу манастира у поду цркве су пронађене светитељеве мошти. Затим смо посетили следеће манастире:

БАГРАТИ – Добио име по цару Багратију који осивач лозе Баграти. Која је једна од 4 катедрална храма које су постојале и који представља симбол уједињења Грузије. У том манастиру се налазе копија Плаштанице Господње и пуно моштију светитеља. Које су приликом нашег целивања и поклоњења почеле јако да благоухају. Било је занимљиво видети младе матуранте како прослављају успешни завршетак школовања.

ГЕЛАТИ – У којем се налазе Гелатијска Чудотворна икона из краја 20. века. Рестрауратор је непознат. То је био један човек који је учествовао у рестаурацији цркве. Он је био врло неумесан. Пушио је на скелама и није се допадао манастирској обитељи, али је радио по цео дан. и за то време радио мозаик иконе „Ширшаја Небеса“. Након три године се вратио у монашкој ризи тако да га они нису препознали. Он им је испричао ко је и одакле долази и да се замонашио у руском манастиру у Америци. А затим је отишао у манастир у Сибир. Где је данас Архимандрит и има преко 3000 духовне деце и чеда. Та фреска коју је направио је чудотворна, помаже људима при најтежим болестима, а када се спрема рат или земљотрес она мироточи. Иначе рекао нам је отац Иоан да многе иконе у Грузији мироточе. Унутар самог храма се у прелазу из капела налази се гроб Митрополита Давида који је по предању оставио завештање да нико не отвара његов гроб, рекао је „ко отвори овај гроб после мене да у њему заврши“. У советско време дрзнули су се неки научници да врше истраживања баш на месту тог гроба, и они су отворили гроб и истог дана по повратку авионом из манастира у москву су доживели несрећу. У цкрви се налази гроб, Архимандрита Гаврила који је имао 6-торо деце и када је умро због снега нису могли 45 дана да додју до храма. Његов гроб је у цркви. Поред манастира има капелица која је преживале пожар. Икона нерукотворени лик Исуса Христа тада није настрадала. У дворишту је гроб Цара Давида Градитеља, који је из похода против Персијанаца донео „Ганђа врата“. Поред манастира се налази крст Свете Нине и црква посвећења њој. А на јужном брду манастира налази се црква Светом Сави Освештаном.

МОЦАМЕТА – или мученици у преводу. Налазе се мошти браћа кнежева Давида и Константина. Где смо се провукли испод њихових моштију. Налази се у прелепом крају. У Моцамети смо срели епископа који нас је помазао. Вратили смо се налаз у Кутаиси у наш хотел. Пронашли смо један предиван ресторан у Пушкиновој улици који је препун ресторана а ту је и главна пешачка зона. Ту смо имали прилику да вежбамо Грузијске здравице и пробамо и друге врсте белог вина.

01.06. Путовање за Тбилиси – Рано ујутро на путу за Тбилиси из Кутаиси, придружио нам се нови грузијски пријатељ Геогрије Двали чије је даљни рођак Свети Николај Двали. Стижемо око подне у тврђаву Рабат и ту смо се сликали.

Након 2 сата паузе и вожње стигли смо у Кападокију у пустињу која се зове Варзија што у преводу значи „Ту сам ујко“ То је исговорила царица Тамара када је била мала, свом ујку краљу Ђорђу. Ту се налази чудотоврна икона Варзијска. У току је велика рестаурација тих печина. Затим смо отишли у Самтавријски манастир да се поклонимо старцу Гаврилу Грузијском. На уласку у САМТАВРИЈСКИ манастир са десне стране се налази мала црквица Светој Нини, где се она подвизавала 14 година и купина пред којом се она молила. Старац Гаврило је овде волео да се моли. Поред цркве се налази гроб његове мајке. Његов гроб је пре три године премештен у кивот у цркву, а изнад кивота се види нерукотворени лик старца Гаврила, где смо доживели благодат помазања из кандила. Овде се налазе два гроба: Цара Мирјана и царице Нане. Она је прва примила хришћанство од Свете Нине у 4. веку. А цар Мирјан је након примања хришћанства прогласио за званичну религију. Тако да је Грузија друга на свету након Јерменије примиле хришћанство. У вечерњим сатима смо ушли у Тбилиси да се сместимо у хотел. Одмах после смештаја део групе је отишао у вечерњим сатима да разгледа град са сестром Гогом која је већ била у Грузији па је већ знала детаље пута. Отишли смо до центра града и из таксија комбијем смо сишли на мосту мученика. Онда је била посета Сионској цркви из 6. века која је служила као саборна црква у Тбилисију све до градње храма Самеба. Видели смо и копију иконе и кандило старца Гаврила као и камилавку његову. Иако је било прошло 11 увече нисмо очекивали да храм буде отворен, са изненађењем смо видели да је храм потпуно осветљен и да у њему има људи. На амвону стоји један стари свештеник којег смо са великим изненађењем и радошћу препознали као старца Архимандрита Рафаила Карелина који је делио благослове људима који су се затекли у цркви. Онда смо установили да је црква отворена тако дуго, јер је тај дан био дан родјења Свете Нине и дан када се прослављају њени родитељи. Сви пристуни су добили благослов од оца Карелина, а брату једном нашем сапутнику је прочитао молитву за здравље. Успели смо да са оцем Карелином договоримо да се надјемо за који дан на литургији у Храму Светог Александра Невског и то на празник Светог Константина и Јелене. Након тога смо ишли да целивамо оригинални крст Свете Нине са Њеном косом а такође и главу Светог Апостола Томе који је пренет из Индије. Добили смо од свештенства храма посебан благослов тако што је наш брат Звонко добио сноп ружица које су украшавале кивот Светог Томе. Такође су нас одвели да видимо икону чудотоврну Богородице Сионске. Стакло које је стајало преко те иконе је сада одвојено и налази се у левој капели храма као засебна икона обзиром да се лик Богомајке пресликао на одраз стакла. После храма у 1 сат ујутро, група одлази до Патријаршије, где је седиште патријарха, поред које се налази црква из 6 века која се зове Анчискати, након које одлазимо до музеја у центру града. Испред тог музеја се налази тихи протест враћања оригиналне иконе нерукотоврени лик са убруса. То је прва копија од оригинала. Тихи протест траје већ година по благослову старца Гаврила који је рекао да ће Грузија страдати док се икона не врати из музеја у цркву. Исред ње гори 16 кандила и ту се налази камилавка старца Гаврила. После је група обишла винарије и срела човека који је пио бело вино. Била је тада могућност наруџбе вина и на српском језику.

02.06. Манастир Бодбе и Давид Гареџијска пустиња – Напуштајући хотелске собе, ујутро смо кренули према манастиру Бодбе у којем смо се поклонили чудотоврним моштима Свете равноапостолне Нине. Имали смо прилику да се спустимо низ 620 степеница које воде од манастира до источника у којем смо се погрузили. Назад са источника смо се вратили таксијем и онда када смо се окупили пред аутобусом, кренули смо за манастир Давида Гареџијског који се налази у пустињи на самој граници са Азербејџаном. Када смо стигли, тамо смо се поклонили гробу Светог Давида и његовог ученика Светог Лукијана Гареџијског. Овај манастирски комплекс налази се на око 70 км од Тбилисија. У њему се налазе и пећинске монашке келије до којих се мора додатно пешачити. Манастир је из 6. века. Пустињу су основали 12 сиријских отаца. Познат је детаљ из житија Светог Давида да је он желео обићи Јерусалим и тада је отишао са неколико својих ученика на брдо пред Јерусалимом. Тамо се са страхопоштовањем обратио својим ученицима рекавши им да се осећа недостојним уласка у Јерусалим, па је замолио своје ученике да они оду у Јерусалим и да му донесу 3 камена из тог светог града. Три камена је понео са собом. Убрзо затим се ангео Господњи јавио тадашњем Патријарху Илији у сну и рекао му да Давид врати 2 од 3 камена из Свете Земље, јер је тако однео добар део благодати и да му је довољан један камен којег може задржати. Тај камен се данас чува у Патријаршији. Приликом повратка из Давид Гареџијске пустиње, видели смо мало слано језеро и прошли кроз неуобичајен мали сточарски градић. Манастир се налази у регији врло богатој квалитетним винима која се зове Какхети. Тако да смо овде купили и по боцу врло квалитетног грузијског вина. Из овог угодног, али врло врелог, готово пустињског амбијента кренули смо у поподневним сатима и након 2,5 сата вожње стигли смо назад у Тбилиси. Освежили смо се у својим собама и одмах смо кренули у вечерњи обилазак града. Поново смо посетили главни храм, возили се жичаром од центра града до врха гребена на којем се налази стара тврђава Нарикала у оквиру које се налазе и црква посвећена Светом Николи, ботаничка башта и статуа Мајке Грузиије.

03.06. Литургија у храму Светог Александра Невског. – На дан Светог Цара Константина и Царице Јелене, присустовали смо Светој Литургији, на којој су се многи од нас причеститли Светим Христовим Тајнама. Пре почетка Литургије, сви смо узели благослов од старца Рафаила Карелина. Обишли смо и гроб старца Виталија, за којег многи грузијанци кажу да је светитељ. Након Литургије, у граду Тбилисију смо посетили нови храм Свете Тројице на грузијском – Самеба. У том храму смо осетили благодат Божију, кроз благоуханије неколико икона. Видели смо и икону Свете Тројице коју је сам Патријарх Илија ИИ насликао. Од храма смо се пешице спустили до моста мученика изнад којег смо видели цркву мученика Шушанка (Сузана). У поподневним сатима смо кренули у стари град, бившу престолница старе Грузије под називом Мцхета, а која је најпосећеније свето место у Грузији, јер се тамо у манастиру Светицховели налази најважнија светиња Православне Грузије. Овде се налазе: Риза Господња, плашт Светог Илије, стопало Светог Андрије Пвознваног, као и Живи Стуб вере који представља Славу Свете Католичанске Грузијске Цркве. Раније се ту налазио и крст у којем је био клин са којим је био прободен Христос, а сада се тај крст налази у Тбилисију. Историја светог Хитона Господњег почиње у време Свете Сидоније. Наиме, њен брат је као трговац, јеврејин из Грузије који се у време распећа Христовог затекао у Јерусалиму одкупио Христов хитон од римског војника који је коцком исти добио. Понео га је са собом у Грузију и предао га својој сестри Сидонији. Чим га је Сидонија примила у руке, она је одмах умрла, али од ње нису могли да раставе хитон па су је заједно са њим сахранили. Након неког времена из гроба изникао је Кедар који се испоставио као благодатан и исцељујући поред којег су многи људи примали исцењеља. Света Нина је желела да се од тог кедра направи 8 ступова који ће носити цркву коју је желела да сагради. Седам ступова су истесани од тог Кедра али осми стуб који је требао да чини главни потпорни стуб је лебдео у ваздуху, па се Света Нина дуго молила за успешан завршетак изградње храма. По њеним молитвама, стуб се сместио на своје место као главни држећи ступ цркве. Сама црква је саграђена око гроба Свете Сидоније, а тачно на њеном гробу је саграђена и њена капела, налик на стуб. Ту поклоници долазе да целивају хитон. Ту се налази и камен који на себи има поре у облику хитона Господњег. Ми смо пришли да целивамо стуб и у том моменту је почела подлога стуба да мироточи што је било за нас много потресно, али и благодатно искуство. Ту смо прочитали молитву и поклонили се осталим светињама. Сама икона Стуб вере је једна од најважнијих у Грузијској Православној цркви, али је и интересантна јер приказује историјат Грузијске цркве са свим светитељима, укључујући Свету равноапостолну Нину која је донела Хришћанство у Грузији. На икони се налазе: Свет Цар Мирјан и царица Нана који су први прихватили хришћанство. Ту су многе светитељи Грузијске цркве, укључујући Гареџијске оце. Након посете Мцхети, кренули смо за град Гори, као најсевернију тачку путовања по Грузији. Испрва смо мислили да тај град није по ничему интересантан осим по чињеници да је у њему рођен Стаљин, али смо се већ по доласку тамо у то разуверили. Наиме, тамо су нас дочекали нови пријатељи на челу са оцем Григоријем и наш стари пријатељ Ђорђе Двали. Повели су нас у једну цркву и у два манастира. Један је Атенски Сион који је мушки манатир из 6. века којег тренутно реконструишу. У цркви која је из 6. Века, домаћинима смо отпевали Васкрши тропар на Српском, а онда они нама на Грузијском. Онда смо отишли да посетимо и оближњи женски манастир Атени. Отац Григорије је одржао молебан на грчком и тада смо кренули у Гори и стигли на коначно одредиште тог дана. У згради где је била гимназија Горско Духово Училиште из Стаљиновог доба. Тамо нас је чекала агапе и чувено грузијско вино, а том приликом смо и открлили да нас нису узалуд упозоравали на културу здравичења у Грузији. Деца из сиротишта су нам приредили богати културно уметнички програм. Али смо више од хране и вина били изненађени количином радости и љубави којом су нас дочекали, па смо се са сузама на крају растали са њима.

4.06 Повратак за Турску, Грузијско-Турска граница – Рано ујутро стижемо на границу са Турском и поново проживаљавамо проблем са турским пограничним органима. Турци све аутобусе задржавају на граници сатима, а нас избацују да пешке пређемо границу. Након неколико сати када смо видели да непопуштају ми смо изнајмљеним аутобусом кренули за Трапезунт. Стижемо тамо уморни и исцрпљени. Тај дан користимо за посету и обилазак града, плаже и практично једине знаменитости тога града, а то је „мала Аја Софија“. Која је саграђена за време Цара Манојла И, средином 13. века. Након целопоподневног и вецерњег одмора у Трапезунту (Трабзон) и проспавене ноћи у овом граду, следећег јутра крећемо за Цариград.

05. 06. Путовање за Цариград – Након целодневних 17 сати вожње, и предјених 1200 км, стигли смо у Цариград. Најтежи део пута је био сам улазак у Цариград, којему је прилаз центру града и нашем хотелу дуг 70 км. Због почетка Рамазана и недељног поподнева град је био додатно блокиран прометним чеповима и застојима у промету.

06.06. Црква Цхора „У пољу“. Ујутро устајемо и крећемо из хотела. Започињемо дан одласком у музеј Карyе. То је музеј који представља храм и који се некада звало „Црква у пољу“, јер се налазила ван граница Теодосијевих зидина. Касније је била претворена у џамију, а данас се зове музеј „Карyе“. Задивљени смо били фрескама у мозаику које се налазе тамо. Неки чланови групе су одушевљено хтели да се помоле на овом светом месту, али су их чувари музеја упозорили да се не моле гласно, већ тихо и у себи. Обишли смо и Теодосијеве зидине. Спустили смо се према Једренској тврђави. Након тога одлазимо у Влахернску цркву која је и данас активна Грчка Православна Црква. Где смо се молили Богородици и поклонили испред иконе Њеног Покрова. Та икона је за нас многостуко важна, понајвише због догађаја који се одиграо 14.10.911. године, на свеноћном бденију на којем су присутсвали Свети Андреј Јуродиви и његов ученик Епифаније, који су у 4 сата после поноћи угледали Пресвету Богородицу са раширеним Омофором, Покровом, којим је Она покривала присутан народ. Била је том приликом окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Због тога догађаја уведен је празник покрова Пресвете Богородице да нас посећа на тај тренутак и стално покровитељство Пресвете Богородице. Ми смо искористити тренутак да у цркви Влахерни затражимо заштиту током повратка кући. Потом смо се раставили у неколико група и самоиницијативно разгледавали Истанбул. Група од око 20 људи је отишла до манастира Живоносни Источник, за који смо открили да је и данас активни манастир, али да се у њега не може лако ући. Међутим група је наишла баш у моменту опела сахране једног парохијана, па смо у том тренутку искористили прилику да уђемо у манастир да се поклонимо иконама и светом извору Живоносном Источнику којему су посвећене многе иконе тога назива. Добили смо и благослов од свештеника из манастира да група пред источником прочита акатист, молитву и отпева песме посвећене Богородици. Између осталог у самом храму манастира постоји доста верзија иконе Животосни Источник укључујући оне оковане сребром и једну која је чудотворна и пред којом стоје дарови. Изненађујуће лепа је и икона на малим дверима: Христ са јагњетом на раменима. У унутрашњем дворишту манастира налази се мање гробље на којем је сахрањено преко 20 цариградских патријараха. Док је предње двориште прелепо само по себи и украшено цветним и мирисним зидовима. Под је прекривен плочама. Осетио се овде мир и радост као круна нашег боравка у Цариграду. Након тога је већи део групе отишао на једно предивно крстарење Златним рогом. И за кратко време смо погледима прошетали између еуропе и азије. Други део групе је прошетао градом и одморили су се у другим деловима града са погледима на старе културно историјске знаменитости тог великог града. Тога дана почео је Рамазан, па је била прилично велика гужва и нервоза се осећала у граду. Када смо се опраштали са Ајом Софијом зачули смо громогласно певање гласа са минарета Плаве џамије, а нетом и три детонације којима становници града прослављају крај првог дана поста. Кренули смо за Београд око 21:30, а недуго након што смо ушли у Србију, прочитали смо на интернету да је у Истанбулу био терористички напад са неколико погинулих, а да се ова трагична несрећа догодила баш на тргу где смо се ми окупљали и налазили.

Текст саставили: Драгана Марковић и Биљана Јанце
Фотографије: Ненад Бадовинац
Уредио: Ненад Бадовинац
08.06.2016.

Посетом Хановерског сајма иновација био сам препуштен сфери информационе и комуникационе технологије, који је био препун помало недостижних апстрактних појмова, али и вештачке интелигенције. Идеје ослоњене на електронске битове који мењају своју постојаност у домени бинарних кодова, окупирали су све присутне, па и мене. Окружење људске творевине у којем сам се тих дана налазио било је ужарено до фасцинантних нивоа, али и истовремено и прохладно, са постављеним циљем промотора и иноватора, јер су сви били орјентисани искључиво ка освајању пажње посетиоца. Роботика, виртуелна стварност и све присутни интернет освајали су штандове сајма. Било је корисно пратити савремене трендове у инфорамационој технологији, али након два дана психолошког притиска виртуелних светова, пожелео сам се наћи у стварности.

Без обзира што виртуелни свет има много сличности са стварношћу, сви покушаји пресељења живота из реланог у виртулени, своди се само на преживљавање. Све је могуће наћи у виртуелном, но тамо не постоји много потребна духовност. Њу је могуће наћи искључиво у стварности. Вративши се у стварност, заједно са Гораном упутио сам се у посету Српском православном манастиру Химелстир, који се налази недалеко од Хановера у Немачкој. Манастир је посвећен Успенију Пресвете Богородице и налази се на свега пола сата вожње од Хановера. Горан и ја смо кренули раније како би стигли на почетак јутарњег богослужења, након којег је служена Света Литургија. Присустовао сам непрекидној вишесатној молитви, која је испуњавала велики манастирски храм. У том моменту сам заборавио на виртуелне светове и потајно се приближио духовном.

Тако да сам се нашао у амбијенту у којем сам могао да побегнем из апстрактности технолошких иновација у реалност, у стварни свет у којем свако од нас тражи своје спасење. По завршетку Свете Литургије окупили смо се у великој манастирској трпезарији. Послужени смо били послужењем око којег се окупило мноштво верника заједно са игуманом, Архимандритом Германом. Разговарајући са оцем, Архимандритом, боље сам упознао манастир, његову историју, али нико ми није био потребан да приметим невероватну архитектуру, са којом сам се ретко имао прилику сусрести. О њој нисам пуно питао. Био је то први дојам који је оставио на мене доживљај неке другачије културе. Свет доноси очигледне промене, али истинска духовност остаје непромењена. Бавећи се само материјом, остављам и заборављам да сам духовно биће које је жедно контакта са духовним. С тога у овом високотехнолошком окружењу у којем живи народ овог поднебља, манастир Химелстир је права духовна оаза за овај народ.

Пред одлазак сам узео благослов од Игумана, Архимандрита Германа и тада као посебан дар добио мирисне погаче чији је мирис Горана и мене држао будним целог дана. После посете нашем манастиру, упутили смо се у средиште града Хилдесхеим, који се налази недалеко од манастира. То је један од најстаријих градова Северне Немачке. Духовно седиште постао је давне 815. године. У овом граду се налази романичка катедрала Свете Марије која потиче чак из 9.века, а титулу града носи још од давне, 1249. године. Попили смо кафу у једном градском ресторану који својим амбијентом подсећа на 16.век. Цело градско средиште, али и шире подручје града као да и даље живи у давном 16.веку. Посебна архитектура града није никада уништавана, сви становници града су поносни на историјске детаље које је њихов град успео да сачува. Понос града Хилдесхеима је у историји. Градске зграде и куће су изворно нетакнуте, тако да су задржале своју изворну архитектуру. Био сам уклопљен и препуштен њиховом средњевековном животном стилу. Духовност у овом граду не мањка. Примећујем да се у околини града налази на десетине храмова, од којих и Српски Православни манастир Химелстир. Стил живота становника овог града не заостаје за савременом технолошком револуцијом, али су позитиван пример јер су својевољно сачували своје историјске вредности. Ни нама не би требало да мањка управо те свести о очувању властите историје и јединственог културног односа према себи самима.

Ненад Бадовинац
Април, 2016.

Држава, као и породица, и свако од нас као појединац, треба да одабере свој духовни пут. Свако одабире пут којим жели да иде, али држава има обавезу да одабере најбољи пут, тако да то буде путовање без ризика за њен опстанак. У случају криво одабраног пута, Бог се увек побрине да државу врати тамо где је најбезбедније. Бог се брине да то уради правовремено, пре свеопштег пада и слома. Кренуо сам из Београда, преко Овчар Бање у Западну Србију како бих забележио пример повратка на духовни пут једног народа и државе. Тамо где нема народа, пронашао сам једно тихо и усамљено место. Путовао сам обронцима планине, превојима и засеоцима. Путовао сам пределима које нису уписани у мапе, путовао сам све док нисам дошао до човека који је водио обновуједног народа.

У време када су људи масовно напуштали пут истинољубља, било је људи који су истину и даље чували и бранили. Њихов рај налазио се на местима попут оног који се налази на планини Златибор. Тамо се налази и манастир Рујан, у прелепом делу, обојеном црвеном бојом пролетњих рујно обојених пашњака. Део је Србије у којој је најтеже пронаћи светиње, јер су овде добро скривене у брдовитим пределима. Тражио сам манастир који је одавно потопољен и сада се налази на дну акумулационог језера. Тај првобитни манастир је проживео многе тортуре освајача и преживео људе који га нису волели. Стари манастир Рујан потопљен је почетком осамдесетих година 20. века када су људи градили систем за водоснабдевање на реци Ђетињи. Био је посвећен Светом Великомученику Ђорђу, и највероватније подигнут средином петнаестог века. Оно што је остало сачувано, јесте, да је 1529. године овај манастир осамнаест километара удаљен од Ужица имао прву штампарију у Србиј,и коју је набавио и у њој радио монах Теодосије. Ту је он штампао 1573. године прву књигу ћирилском азбуком са српскословенском рецензијом. То је Рујанско Јеванђеље. Турци су сазнали за то и исте године запалили манастир и уништили штампарију. Тада су монаси из манастира Рујно пребегли у манастир Рачу. Данас после више од пола миленијума старог манастира Рујан, може се рећи да је са Четворојеванђељем насталим у овом манастиру започела штампарска ера у Србији. Текст тог колофона написан је у традицији византијско-српске рукописне књиге, он је под воштаницом на 250 дрвених плоча месецима је резбарио слова и штампао Рујанско Четворојеванђеље. У савременом преводу у Теодосије је написао:,,По вољи Оца, на заповест Сина и наклоности Светог Духа, и помоћи Бога кога славимо у Тројици, и Пречисте Владичице Мајке Његове и Наше, Богородице, написана је ова божанска књига године 7045 (1536-37) у манастиру који се зове Рујански, под окриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаса (Биоска) на селу које се зове Врутци, при Храму Светог и Славног великомученика и Победоносца Христова Георгија. Трудио сам се о овоме ја грешни, убоги умом, а богами грехом и Христу слуга, монах Теодосије. Но о овоме молим се браћо вама, или ви који будете читали, или преписивали исправљајте, а не куните, зарад Бога и своје душе, јер ово није посао Дух Свети, ни анђео, већ човек малоуман и слабашан и шта више сам. Слава сведржитељу Богу, Амин”.

Овај манастир је био чувар културе историје и људске цивилизације. Преживео је векове док нису одлучили да га потопе. Није им то уопште било тешко. Договорили су се, да ће са једне стране мале реке Ђетиње, саградити бетонски зид и како река буде надолазила, она ће се задржавати и гомилати испред бетонског блока који је висок више од 100 метара. Вода је полако долазила до бетонског зида. Она се ту морала задржавати и повећавати своју висину. Тако је ускоро потопила оближња села и засеоке. Убрзо се висина воде толико подигла да је потопила и древни манастир Рујан. Колико год да је светиња преживела дотадашње освајаче, она није могла да издржи навалу свог народа, али и хладне воде.

У новије време, грешку свог народа и неправду коју је народ нанео овој светињи хтео је да исправи блаженопочивши владика Хризостом који је обновио манастир и подигао га на узвишенијем месту одакле га више вода неће моћи потопити. У подножју је и даље плавило оближње језеро које је изгледало као гробље једне светиње. Светиња и са свог уздигнутог места упија природне лепоте и сада делује још лепше и мирније. Ову светињу краси пут којим је цела Србија кренула, а то је духовни пут обнове њеног народа. Држава је кренула путем обнове и духовним путем истинске духовности. Но, да би се то догодило било је потребно да се појави човек који је успео на себе да преузме подвиг те духовне обнове и покајања. Да би један народ могао исправити своје историјске грешке потребно је покајање. Потапање светиње остаје као велика рана неицељена, јер са тим потапа и своју духовну снагу народа, која је и овако већ исцрпљена.

Након поклоњења светињама у Манастиру Рујан, наставио сам према Краљеву, у посету Духовном центру који је посвећен Светом Владици Николају. Он је светитељ који је такође желео да духовно обнови свој народ, своју државу. У духовни центар, ушао сам са намером да купим свећу и иконицу за успомену са овог предивног духовно-поклоничког путовања западном Србијом. Продавачица ме је упитала: ,,Одакле долазиш?”. Причала ми је о духовном центру Светог Владике Николаја и предлозила ми да упознам њеног старешину, оца Милоша. На спрату сам посетио капелицу и тамо ми је она причала о историји ове дрвене куће у којој је живео Владика Николај. Повела ме у гостопримаоницу, па онда и у капелицу која се такодје налази на спрату куће. Чим сам ушао у њу, тамо сам на најупечатљивијом месту видео велику икону Светог Владике Николаја, а поред ње, и икону Пресвете Богородице Лепавинске. Њено присуство овде је било изненађење за мене. Поклонио сам јој се са великим страхопоштовањем. Показали су ми гусле на којима је свирао Свети Владика Николај, као и владичански жезал. Причао сам са оцем Милошом о духовној традицији овог центра, као и о интернет мисији коју је он замислио да полако води. Хтели су да ме послуже кафом и угосте као члана Мисионарског одељења Српске Православне Цркве. Захвалио сам им се и рекао да ме отац Мирољуб чека, јер с њим сам договорио посету Владичанском двору. Било је ово за мене наставак духовног узрастања, који се наставио из манастира Рујан па све до Духовног центра у Краљеву.

Имајући још мало времена, са оцем Мирољубом преошетао сам Краљевом. Шетали смо уз реку Ибар, али и центром града. Видели смо много младих који су духовна деца оца Мирољуба. Причао ми је отац да су сви они спремни да крену путем истраживања своје личности и на пут духовности. Постоји много видљивих помака код младих ка духовном начину живота. Управо они омогућују духовну обнову Србије и њеног народа. Уз духовнике какве има Србија и њеном народу је лакше доћи на пут духовне обнове. Неко је морао да обнови светиње и да исправи грешке предака.

Убрзо сам кренуо на пут како бих стигао на време у Београд. Обишавши ову посебну поклоничку руту, упознао сам људе многе занимљиве људе. Неважно је што они нису са нама, већ су се упокојили, али они су заслужни што се Србија духовно обнавља. Важно је да народ не понавља исте грешке из прошлости. Не допустиво је потапати светиње, јер тиме потапамо себе. Не можемо ми бити као Свети Владика Николај, или као Владика Хризостом који је имао снагу да обнови потопљену светиње Манастира Рујан. Довољно је да имамо свест о поштовању Светих места. Не морамо нити сви бити верници, али било би пожељно да поштујемо оно што је Свето. У супротном,бићемо потопљени и лако ћемо нестати, као што су многи народи у историји света због свог греха нестали.

Ненад Бадовинац,
Март, 2016.

Поновила ми се прилика да путујем са оцем Гаврилом из Лепавине за Београд, где је отац требало да дође на кардиоваскуларну клинику на преглед и операциони захват уградње стента. Путујући ауто-путем, пристали смо да попијемо нашу уобичајену кафу. Започели смо тада изненадни разговор о мени и мом животу. На крају разговора се испоставило да о мом животу нисам причао ја, већ отац. Слушао сам оца, осећајући се привилегованим. Смирење ме тада није напустило. Приметио сам тада велику очеву брижност за мене. Када човек одрасте окружен љубављу родитељске бриге, она га покреће даље да открива и друге изворе љубави, међу које свакако спада брижност духовног оца, а кроз њу и Божија брижност. Бити окружен оваквим изворима љубави, доиста се чини привилегованим у данашњем свету. С тога, родитељски дом бива проширен домом духовности. То вече сам од оца добио једно послушање: наиме, требало је да у плаву бележницу у коју отац свакодневно уписује вредности разине шећера у крви и притиска, допуним равне линије хемијском оловком како би му било лакше попуњавати вредности на папир. Први део бележнице је већ био попуњен, отац ју је попуњавао неколико година. Сада ће попуњавати други део бележнице. Није то ништа тешко, имам лењир , па ћу лако попунити линије. Но, те вечери нисам имао снаге за линије из бележнице, јер возио сам цело поподне из Лепавине за Београд. Имао сам снаге само за једну, ону хоризонталну линију, а то је да се спустим у кревет и да што пре заспим.

Сутрадан смо отац и ја заједно са сестром С. дошли у клинички центар. Оца нису задржали у болници, већ га је доктор прегледао и рекао да дође кроз два дана. То поподне смо имали времена да посетимо монахиње манастира Ваведење у Београду. Стигавши тамо, наишли смо на затворена врата конака. Но, врата храма су била отворена. Тамо је мати Ана, била на свом вољеном послушању. Чистила је цркву. Отац и ја смо лагано ушли у цркву и целивали иконе, а отац је гледао да купи бројаницу, јер његова је остала негде у коферу. Понудио сам се да купим оцу бројаницу. Ово је била још једна велика привилегија и част, што сам имао могућност да оцу купим и поклоним бројаницу. Бројаница служи као подсетник на непрекидну молитву, то је најделотоврније оружје против демона. Видевши касније како отац моли моју бројаницу, добио сам жељу да и ја доживим непрекидну молитву. Но, за то није довољна само жеља. За непрекидну молитву потребно је стрпљење, упорност и оно најважније: Божија благодат. Својевремено сам био довољно упоран и сазнао о постојању вечног живота, верујем да ћу на исти начин доћи до сазнања о тајни непрекидне молитве.

Посетом манастиру Ваведење попунио сам сећања на монашке сусрете оца Гаврила са монасима и монахињама. Када се отац сусретне са монахињама манастира Ваведње, међу њима се покрену разговори пуни занимљивих сећања и проживљених тренутака из њиховог дугог монашког стажа. Разговоре које воде игуманије и игумани тешко је разумети. Они увек када причају, било то о старости, годинама, управљању манастиром, они увек причају узевши у обзир суштину вечног живота. Тематски разговори попуњени су им речима мудрости, бирају најфиније речи да би изразили међусобно поштовање. Сужавају избор непотребних речи да не би трошили своје време које имају за молитву. И када причају они се моле – гледајући очеву руку, приметио сам како се моја плава бројаница непрекидно окреће. Лагано, чворић по чворић. Бог воли такве разговоре, јер Он је тада увек позван, да сведочи монашку међусобну искрености и поштовање. Присуствовао сам тада разговору оца Гаврила са игуманијом мати Анастасијом и мати Серафимом, но ја као да сам присустовао разговору којег су водили анђели. Не желим да преувеличавам свој доживљај, али не могу да пропустим прилику да искажем суштину њиховог разговора коју сам тада доживео. Они пуно боље од мене познају вечни живот, и то је већ доказ њиховог анђеоског чина. Али највећи доказ су њихове теме испуњене бригом о људским душама. Смрт за њих не постоји, оно је само прелаз из једног духовног стања у друго. Отац Гаврило, мати Анастасија и мати Серафима, више од педесет година свог живота су посветили манастиру. И дан данас, сваки њихов корак по земљи има свој циљ, а то је да преноси нектар древног духовног знања које људима преноси поруку вечнога живота. Враћајући се из манастира Ваведење, стали смо до продавнице где смо купили професионалне слушалице које су оцу потребне за интернет мисионарење. Продавац се изненадио када је чуо да отац много мисионари помоћу интернета. По повратку из продавнице до аута, наишли смо на сестру Н. која је активни посетиоц очеве фејсбук странице. Одушевила се што је имала прилику да уживо упозна оца Гаврила. Један доживљај је када посетиоци очевих интернет мисионарских тема прате оца преко интернета, али њихов сусрет са њим им даје конкретну слику очевих духовних поука. Сличан пример је и жена која га је срела у згради и видевши га у црној мантији, искористила је прилику и питала га о могућности да освешта стан. Она није познавала оца и не прати његов рад на интернету, али видевши свештено лице у мантији, она је видела у оцу личност посвећену Богу и Цркви.

Са оцем сам тих дана упознао много људи, многи од њих се оцу пожале на своје животне проблеме на тај начин оца често оптерећују, а нико није вољан да промени свој живот. Сматрају људи да је довољно рећи своје проблеме и да ће са тим одмах Бог моћи да их исцели. То није довољно. Исцељење је тренутно, а проблеми се враћају човеку, ако он не измени своје животне навике. Људе које сам сретао су се жалили оцу. Да би проблеми којима су људи оптерећени били решиви, људи морају бити вољни да их се ослободе. Без промене човековог досадашњег живота не долази ни Божије исцељење. Седео сам за столом и слушао госте који су дошли да га посете и да се пожале на своје проблеме. Изненада ме тада пред њима ухватила слабост и болови у стомаку са мучнином. Нисам више могао да их издржим, па сам се извинио гостима и повукао се. Када сам се вратио, гости су били при одласку. Поздравили смо се, а ја сам се извинио оцу на неугодности и отишао да легнем. Мучнина ме касније пустила, али тек када сам на својој кожи осетио тежину проблема са којима данас људи свакодневно живе. Био сам у тим тренуцима блед и слаб. То је било привремено, но довољно дуго да спознам муку са којом данас људи све више живе. Са стилом живота који је испуњен непрекидним доказивањем наше исправности, често човек пада у искушења и кривицу пребацује на своје ближње. Али нико, па ни наш ближњи не може бити крив за нашу властиту патњу. Отац је то покушао да им докаже, но људи га не слушају, јер сматрају да су увек само они у праву. Слушао сам оца када је говорио да он са својим молитвама не може помоћи таквим људима, зато их усмерава да слушају духовне поуке на интернет радио Благовести.

Следећег дана ме отац питао шта је са бележницом: јесам ли попунио договорене линије и испунио послушање? Рекао сам оцу да бележница није код мене. Тражио сам је, али нисам је нашао. Био сам сигуран да је отац узео бележницу и да нећу имати прилику испунити своје послушање. Дошла ми је помисао да је отац узео бележницу неколико тренутака након што ми је дао да је попуним. Можда је то неки облик теста за мене. Када сам дошао код оца, провирио сам поред торбе не би ли тамо видео бележницу, али није била тамо. Опет помисао: ма сигурно је у торби, нема где да буде. Имао је отац и тог дана посету, дошао је брат Милан, један од наратора, волонтера на нашем радио Благовести. Дошао је да узме од оца благослов. На моје велико изненађење, брат Милан је једини од дотадашњих гостију који није причао о својим проблемима. Није хтео да оца замара. Једноставно, одлучио је да не прича оцу о њима, него је стрпљиво слушао оца. Касније ми се брат Милан поверио рекавши да му је отац много помогао и да је слушавши га у његовој близини доживео вредно искуство. Током разговора са братом Миланом, оцу је позлило. Да не би оптерећивао оца, брат Милан се поздравио са оцем, узео од њега благослов и отишао. Касније смо измерили очев шећер који је био свега 2,5 мерних јединица. Ниво шећера му је пао на мининум. Није смео ништа да једе, па је попио сок, управо онај којег је брат Милан донео. Био је то бистри сок од јабуке, као једини спас у том тренутку. Остао сам то вече да спавам код оца у стану, у другој соби. Бојао сам се да му опет не би позлило. Отац се пробудио ноћу око 02:30 и сео је за свој лаптоп. Чуо сам оца кроз сан и у полусну пратио очев интернет мисионарски рад у ноћној смени. Тако почиње његов радни дан. Људима је потребна духовна помоћ, пре свега да схвате да морају да измене свој досадашњи начин живота, јер у супротном ће њихов духовни проблем остати вечно на њима.

Следеће јутро смо у клиничком центру урадили потребне анализе. Испоставило се да су очеви крвни судови потпуно здрави. Урош, који ради на савременом скенеру рекао је да је право чудо да особа, дијабетичар од 72 године, има овако добре здравствене резултате. Отац му се похвалио да ради вежбе и да се много креће и дао му је иконицу Пресвете Богородице Лепавинске, а Урош је рекао да ће се детаљније упознати на интернету са Интернет Радиом Благовести као и са целокупном веб презентацијом манастира Лепавина. На темељу анализе очевог стања, током поподнева је лекарски конзилијум донео одлуку да оца не оперишу. Био сам пресрећан, јер је то била потврда да је очево здравствено стање исправно.

Предвече сам отишао до очевог стана, да узмем потребне ствари које су оцу биле неопходне у болници. Пустили су ме у болницу, у посету и после 22:00. Узео сам из стана потребну апаратуру за мерење шећера и посебну ињекцију инсулина која је била на очевом кревету поред торбе. Тада сам хтео да отворим торбу и узмем бележницу која је по мом мишљењу била у једној од преграда у торби. Гледајући торбу дошао сам у искушење да је отворим и напокон испуним послушање које ми је отац дао. Помисао ми је дошла: а шта ако бележница није у торби? Недопустиво је да без очевог знања отворим ту торбу. Узео сам инсулин са кревета и отишао из собе ка оцу у болницу. Тако да је моје послушање везано за бележницу до данас остало неиспуњено, а бележница је и даље изгубљена.

Требало је да летим следеће ноћи за Штутгарт, на унапред договорену промоцију моје књиге и филма. Али необјашњивом случајношћу мој лет је отказан и пребачен на сутрашњи дан. Авио-компанија са којом је требало да летим била је у штрајку. Тако ми се отворило додатно време да помогнем оцу око одјаве из болнице. По завршетку свих детаља око очевог доласка у Београд, у миру сам узео благослов од оца и касније стигао да се припремим за лет за Штутгарт. По оца је дошао брат Стаменко и касније га одвезао у Лепавину. Тако смо сви уз очев благослов стигли на своје одредиште, свако на своју страну света. Остало је упитно моје неизвршено послушање које је скривено у плавој бележници и које је за сада одгођено за неко друго време и неко друго путовање које ћу остварити са мојим духовним оцем.

Ненад Бадовинац,
Новембар, 2015.

Возили смо се пространом руском земљом. У сусрет нам је прилазио непоновљив доживљај света испуњен звуковима Божије творевине. Био је то пејзаж који је доказивао да нисмо усамљени у природи. Сила посебног живота извиривала је из сваког кутка непрегледног руског пространства. Као што сам осетио дисање сваке твари околне природе, тако сам био сигуран да неко и тада осећа моје дисање, мој откуцај срца, моје помисли, мој живот. Насупрот креацији крошње и природе која ме окруживала, спустио сам се на кратко у своје властито пространство унутрашњости, тамо где увек налазим неприступачно и непознато. Као што је околна природа деловала недостижно, тако је и природа у мени деловала неосвојиво и недодирљиво. Свестан руског тајанственог пространства, и пројекције усамљености која овде делује, потпуно ме изненадило да где год одем, опет све своје које волим носим са собом. Они су самном на свим мојим путовањима. Постепено се попут ове далеке Русије, открива и све оно далеко што се налази дубоко умени. Свет којег обилазим и упознајем у старим Библијским књигама описан је као место мрака и таме. У тим списима целокупно окружење се назива место Адамовог изгнанства. Како је могуће да земља испуњена многим лепотама које видим истовремено носи име место Адамовог изгнанства? Наставили смо вожњу тим непрегледним руским пространством, упознавали људе, света места. Потпуно је јасно да је Створитељ све ово улепшавао само за нас. Обликовао Је земљу, травке, дрвеће, па затим постављао сунце, месец и безбројне звезде. Светитељи које је Господ просветио много су писали о Рају. Сигуран сам да су га упознали, доживели. Бог није напустио људе који живе овде у изгнанству, далеко од Раја. Он никада не би заборавио Своју вољену децу. Преселио је Рај, сместивши га у наше срце. Приближио нас је рајским насељима. Но човек се опет неспретно удаљи од Раја, заборавивши како да се приближи свом срцу. Људи који могу да отворе врата властитог срца доживљавају многе духовне милости. Међутим, друга страна свакодневнице нашим световним људима много је ближа. Окружени смо светом у којем влада лаж, превара, у којем једни друге обмањују, понижавају и уништавају. Овде смрт долази изненада, а живот у свету живимо заборављајући да смо створени за вечност. Осетивши такво окружење, Адам је туговао када је приметио да је нестала његова спознаја Бога. Беспомоћно је гледао тугу својих синова. Удаљио се од Бога, без Кога се и данас свако место на свету претвара у место Адамовог изгнанства.

Проширио сам своје духовне видике овде у дрвеној црквици у месту Вирицу. У цркви Преподобног оца Серафима Вирицког чији храм смо дошли да посетимои целивамо његов кивот . О Светом Серафиму Вирицком нисам до тада много чуо. Навешћу само део његових житија: Понедељком, средом и петком уопште није узимао храну. Некада не би окусио ништа по неколико дана. Људи који су га окруживали понекад би помислили како се изгладњује до изнемоглости. Свештеници из цркве Казањске иконе Мајке Божије у Вирици сваког су му дана, у његовим последњим годинама онако болесном доносили Свето Причешће. Молећи се попут Светог Серафима Саровског, старац није ни услед болести престао са подвизима. Молио се на коленима на једном камену у својој башти испред иконе саровског чудотворца. Прва сведочанства о старчевој коленопреклоној молитви датирају из 1935. Десет година је Преподобни Серафим издржао у овом подвигу. Уз многе топле сузе старац се молио Господу тражећи од Њега препород Руске Православне Цркве и спасење целог света. Сваки пут када би неко отворио врата његове келије, затекао би га на коленима, како плаче молећи се руку уздигнутих ка небу и не примећујући ништа друго око себе. Када су нацисти напали Русију о. Серафим почео је да се моли на камену у својој башти сваког дана. Његови ближњи су му помагали да дође до камена, а понекад би га само пренели тамо. Они са којима је био близак молили су га да прекине овај подвиг, јер су гледали какав му је физички напор био потребан за тако нешто. Поставили су икону на младо јабуково дрво у близини тог камена. Старац се на камену молио колико год је могао, некад сат, некад два, а понекад и више сати. Било је готово немогуће без суза гледати то његово страдање. Али зато за време 2. светског рата ниједна кућа у Вирици није била порушена у току рата. Ниједан човек из Вирице није погинуо.

Његове молитве за спасење Руске Цркве је Господ услишио, а ми верујемо да ће да услиши и молитву у којој се моли за спасење целога света. Посетом храму Светог Серафима Вирицког, Света Русија ми је показала и ону другу страну овог места Адамовог изгнанства. Потпуно је јасна његова туга у тренутку изгнанства. Туга Адамова настала је због губитка оног чистог опипљивог контакта са Богом који му је пружао Очинску љубав. На несрећу или срећу, тешко је схватљива данашњем човеку та туга, јер ми константно бежимо од Божанске љубави. На жалост, наша свест је још увек на разини: “Постоји ли уопште Отац Небески у овом еволуционом свету у којој смо ми само једна неважна тачка у бескрајном свемиру?” Превише смо се удаљили, заглибили. Но верујем да ће молитиве оца Серафима Вирицког који се на овом светом месту молио за спасење целога света помоћи данашњем човеку у спознаји постојања бескрајне Очинске љубави.

Ненад Бадовинац.
Новембар, 2015.