После доручка у једном новосадском хотелу, спремали смо се да напустимо хотел. На столу рецепције, налазила се кошарица са воћем из које се истицала црвен јабука, жарко црвена јабука. Ствари су ми биле већ у рукама,али сам без питања рецепционерке посегнуо према јабуци. После првог залогаја ове јабуке, започео је први од три циклуса путовања по Србији. У плану је, прођи Србијом кроз десетак дана. Прво путовање организовао сам кроз Војводини, тачније, Бачкуом Тродневни боравак у Војводини инспирисао се неплански природом. Желео сам само слушати околину, која се сама наметала својим звуковима и бојама. Снимао сам тај неуобичајен контакт човека и природе.
Занимљиви салаши су пленили моју пажњу на путовању од Новог Сада до Суботице. Са леве и са десне стране аутопута пролазио сам поред малених оазица које су попуњавали непрегледну равницу. Биле су као пећурке разбацане по пољима, окружене широким крошњама дрвећа која су стварала дебео хлад.
Возили смо се равницама Бачке, а погледом кроз равницу стигао сам до мноштва пчелињих кошница, које су се виделе у близини аутопута. Пчеле као вредни радници, раде и услужују заједницу. Свака јединка је део добро организоване заједнице. Лако је повући паралелу пчеле и човека. Са том разликом што се: пчела никада не жали да пуно ради, никада се не жали на лош живот, на сиромаштво, на глад, никада се не жали на околину и услове живота. Њен живот је као монашка молитва, једноставна, усрдна и упорна. Пчела врло брзо угине, живи просечно месец дана. Њихов живот се своди само на служење заједници. Када угине, нико из заједнице се не сећа те вредне пчеле, без обзира колико је пчела допринела развоју заједнице.
Преспавали смо у малом месту Палић, који је познат по језеру који се налази у његовој близини. Овај природни резерват је познат по ресторанима и доброј храни, а готово непознато по пребогатом разноликом природом флором и фауном. Управо због близине природног резервата, били смо принуђени да се приклонимо природи, бар у сегменту околног свежег ваздуха и мирно преспаваних ноћи у једном домаћем салашу.
По повратку из Суботице за Београд, уместо аутопута, одабрали смо споредни пут. На тој рути војвођанске магистрале окружили су нас дрвореди који подсећају на времена када су овде возили стари фијакери. Као да осети време прошлости, када је мој отац провео овде део свог детињства избегавши у ове крајеве за време II. светског рата. Сећам се очевих прича о животу којег је овде као дечак проживљавао као избеглица. Не разликује се крајолик од очевих прича и данашње стварности. Дрворед је водио до великог језера за којег чак неки суботичани не знају. Скренули смо како би упознали и овај природни резерват биљног и животињског света. Овај комплекс мештани називају оазом живота. Једна од највећих ергела коња у Србији налази се управо овде. Има их на стотине. У оази примећујем старе стамбене зграде које су привлачиле пажњу својом старости и препуштености природним токовима заборава. У овим зградама живе људи, а оне само што се не претворе у рушевину. Помишљам да је лепше оним пчелама у кошницама, него људима овде. Али ипак, човеку може бити лепо ако живи са природом, није му тада потребно да се под сваку цену приклања искључиво материјалном пориву. Мештани испред зграда узгајају поврће, којег продају у ресторану који се налази у комплексу. Ретка је појава да данас људи живе од пољопривреде, али овде нема других прилика. Човек се овде вратио природи, живи уз њу и са њом, део је ње. Нове технологије и савремена достигнућа цивилизације немају никакав смисао у овом крају. Све се базира на природи. Ради се као пчела, а живи се од дарова природе. Ово је доиста оаза живота.
Први циклус обиласка Србије у три етапе, некако се непланирано посветио сусрету са природом. Путовање Војвођанском Бачком имало је корене у давним разговорима и очевим избегличким причама из времена II. свет. рата. Данас сам се ја као његово покољење нашао овде у улози проматрача ових предивних призора. Путовања 1. етапом показује смисао контакта човека и природе. Ако пчеле са почетка приче, које насељавају ове равнице могу видети смисао живота само у томе што раде, скупљају у природи полен, нектар и слатки сок којег луче цветови, те убрзо умиру, зашто човек неможе да за себе пронађе смисао живота. Природа му је први предлог, али видећемо у наставку које предлоге смисла живота човек може да пронађе за свој вредни живот који проводи овде на земљи. Осим дубоко укорењеног контакта човека и природе, важно је доживети и путовање 2. етапом у којој је идеја за смисао људског живота представљен као међуљудски контакт.
Наставиће се…
Ненад Бадовинац,
Мај, 2013.