Суморно недељно јутро, после Свете Литургије отишао сам до парохијског дома. Узео кафу, сео, и загледано тражио начин како да се разбудим. Нешто баш као и да нисам био на данашњој Литургији. Неко би помислио гледајући ме: овај је са мислима отпутовао на другу планету. Нисам се разбудио довољно па очекујем да ће ускоро кафа почети да делује. Прилази ми отац Вајо и обрати ми се у том тренутку. Био је обучен у дебелу зимску јакну, спреман да изађе ван на хладноћу. Поздравим се са оцем, а он ме тихим гласом упути да уђем у његову просторију, јер како каже: тамо има занимљивих гостију. Просторија је била попуњена људима. По изразу лица људи, професор Јеротић је причао о врло занимљивим темама. Убрзо ми је супруга оца Ваје место уступила, и на фотељу оца Ваје сам сео. Имао сам тако посебну прегледност на све у канцеларији, а посебно на професора Јеротића. Наука се овде велика могла чути. Претежно о одабиру партнера за брак. Причао је професор како се партнер некада бирао, како се данас бира, где настају грешке у одабиру, некада су родитељи бирали партнера детету. Професор Јеротић написао је многе радове на ту тему. Многе случајеве је описао, и неке савете поделио, али како каже; важно је да коју год партнерицу изабрали, да будемо нежни према њој. Вековима су мужеви терали жене из куће, ако му жена роди само кћерке, а не и сина, а нису мушкарци знали науку да управо они својим генима одређује пол детету. Професор увек подсећа на то да наука и религија морају бити сложне, а не раздвојене. Након готово пуних сат времена, спремачица нас је замолила да кренемо. Удубили смо се у научне теме заборављајући на време.
Поред мене је у колицима седела слепа и непокретна жена. Како смо сви што пре хтели да изађемо ван из канцеларије, она се нашла збуњена, јер није било никог да јој помогне. Питао сам је: “Да ли вам треба помоћ?”, на то је одговорила: “Да, молим вас”. Нема човека који ју је довео у цркву, он је отишао, а старија госпођа која је била с њом није била од велике помоћи. Успели смо да заједно снесемо колица. Но када смо изашли ван порте цркве, свако је отишао на своју страну. Рекао сам јој да ћу јој помоћи одпратити је кући. Госпођа живи у оближњој улици, тако да сам помогао око колица, и уз пут смо причали: – Како се зовете? -Јасмина, -ја сам Ненад. Надовезали смо се на професорове теме којима је он задржао нашу пажњу готово сат времена. Питао сам Јасмину за вид, за проценат слепоће, каже да не види ништа, али да јој то уопште није проблем, јер се успела тако организовати кроз живот. Но сада од недавно јој је проблем нова тегоба, а то су колица из којих не може да се помакне. Што се вида тиче, она сама ствара визију људи и тако у 80% случајева исправно може да опише изглед човека. Завршила је течај на компјутеру и написала је чак шест књига. Застао сам у мислима на ту њену изјаву. Чинило ми се готово немогућим, потпуно слепа, а написала већ 6 књига. И то још посебним акростихом. Немојте се предати Јасмина, сигуран сам да вас окружују људи који вас воле, и они ће вам помоћи да терет изнесете. У том тренутку испао је неки шарафић из колица, покушао сам га сложити па сам дотакнуо патике коју се штитиле њена обамрла стопала. Нисам се бојао примити. Људи имају предрасуде данас и необазирују се око људи којима је потребна наша помоћ. То је све живот, управо овај стварни живот који нас окружује, не живот из телевизијских серија, већ баш онај прави који се налази тачно поред нас. Наш свет је толико богат разноликошћу, али и пролазан. Јасмина се тој пролазности већ сада радује.
Госпођа која је ишла испред нас ми је помогла да подигнемо Јасмину из колица како би препешаћила само неколико степеника и тако ушла у зграду. Јасмина је бројала сваку степеницу. Бројали смо их заједно: прва, друга, трећа, четврта, пета, шеста. Браво Јасмина. Заједно смо се веселили и радовали њеном успеху. Ових шест степеница које има на улазу у зграду јој увек стварају проблем. Али победила их је. Видео сам тада њен благи и радостан израз лица. На очима је имала сунчане наочале, али оне нису могле да прикрију њену истинску лепоту. Схватам речи професора Јеротића када је преподне рекао да треба да будемо нежни према женама. Јасмина је пуна нежности. Та њежност исказује њену потпуну женственост без обзира на живот без вида и у колицима. Када сам допратио Јасмину до стана, замолила ме да останем и да попијем нешто. Одабрао сам чај којег је припремила њена мајка, а њен отац је сео са нама у гостињску собу. Причао сам мало о себи, и мојој књизи “Сусрети са светим местима”. Јасмина врло добро зна за манастир Лепавину и много поштује оца Гаврила. Њен отац ме позвао да видим иконе у Јасмининој соби. У њеној соби било је као у монашкој келији. У куту су биле књиге од којим ми је Јасмина поклонила једну. Када сам отворио књигу, видео сам да је написала слабо читљивим рукописом потпуно слепе особе: “Ненаду од срца”. Схвативши да моја посета и сусрет са Јасмином не би имао своју пуноћу без да и ја њој поклоним своју књигу по коју сам отишао у ауто.
Тада сам осетио ону тајанствену нит која повезује људе у нашем свету, добијам неочекиван телефонски позив. Чим сам сео у ауто, зове ме отац Гаврило и каже ми између осталог да је данас добио поруку од једног младића који је инвалид. У поруци му младић предлаже да се при цркви оснује волонтерски рад младих који су жељни помоћи људима са посебним потребама, како би се олакшао њиховод долазак недељом на Свету Литургију. Овим очевим коментаром опет је доказао да тајанствена нит која повезује људе у нашем свету постоји. Иако је невидљива она је постојана.
Из Јасминине књиге:
БЛАГОДАРИМ
Бежећи од мале самоће упадох у велику усамљеност
Летећи бескрајном пустињом времена као над
Амбисом што је све већи јаз између мене и других са
Гризодушјем које срце ми пара
Ометена животом и даље се питам
Да ли да ми се догоди љубав мним
А не знам да ли је желим или не желим
Речи су лажне боје су отишле облици су нестални
И жедним и пијем и остајем жедна
Милост једна је горушичје зрно вере и за њега БОГУ БЛАГОДАРИМ.
Надам се да ће овај мој текст заједно са Јасминином песмом призвати данашње Милостиве самарјане који желе Јасмини и многима попут Јасмине помоћи да дођу бар недељом од стана до цркве како би присустовали Светој Литургији. Немојмо само равнодушно пролазити поред људи са посебним потребама. Они су овисни о нашој бризи и пажњи. Они су наша стварност.
Ненад Бадовинац
8. Децембар, 2013.