Пре неки дан седим са друштвом на кафи у центру града. Причамо на тему путовања и обилазака нових дестинација. На моје изненађење поред мене, по сред пјешачке зоне бјеловарског корза прошао је мој тата. Пратио сам његов ход током којег држи руку у џепу и лагано господски пјешаћи. Имао је на себи старомодну, али уредну кошуљу и рекао бих старији сако. Види се да га је мама фино дотјерала. Воли да прошета градском пјешачком зоном. Касније сам са друштвом наставио пјешице према парку, примјетио сам га како сједи на једној клупи и разговара са друштвом. Сјео сам поред њега и тада смо направили ову заједничку фотогафију. Подјелио сам фотографију на фејсбуку и од свих подјељених фотографија ова има највећи број лајкова. Био сам знатижељан и питао сам се: зашто је та фотографија добила највише лајкова посетилаца?
Мој отац има 83 године, у животу је проживио многа искуства и памти добре и лоше тренутке. За вријеме I. свјетског рата био је дјечак, и тако као мали, био је са мајком и сестрама у заробљеништву, затим и у избјеглиштву.
Дједа су му убили током рату у њиховој обитељској кући, исто и баку. Послије рата се вратио у своје родно мјесто. С обзиром да му је дјед радио у Америци између I. и II. свијетског рата и то у San Francisku на пројекту изградње великог Goldan Gate моста, његова обитељ била је једна од најбогатијих у мјесту. Мој отац има просјечно образовање које је било уобичајено за његову генерацију. Завршио је касније додатне курсеве који су му помогли да се запосли у граду. Касније се запослио се као возач у бившим државним институцијама. Возио је локалне политичаре. Сви су га поштовали и вољели. Било ми је интересантно чути његове догодовштине из тог периода, као на примјер, када би довезао политичаре на локалне политичке састанке, народ би прво њега поздравио и то са великим одушевљењем, а за политичаре нису баш марили. Политичари би се мјењали, али он је био сталан, он је увијек био само возач и њега нису мјењали.
Од 1990. је у пензији. Живи мирно и срећно и то су сигурно примјетили посјетиоци ове наше заједничке фотографије која има велики број лајкова. У периоду када је отишао у пензију, пришао је манастиру Лепавини и упознао је оца Гаврила. Од тада он често помаже манастир својим ангажманом. Својевремено је возио оца Гаврила. Често су заједно путовали у манастир Крку, манастир Крупу и у остале православне манастире у Хрватској у периоду послије посљедњег рата 90-тих година. Отац Гаврило је благословио да им тада возе храну и потребне стари за живот, јер Православне манастире у Хрватској није посјећивао вјерни народ и у том периоду им нико није материјално помогао. Мој отац је често проводио вријеме уз оца Гаврила и тако је мој отац сазнао за Бога и духовност. Он се свако јутро помоли Богу и то ради онако како он зна. Његова молитва траје кратко и он је изговара на глас. Изговори неколико реченица, и тада спомене своју дјецу и њихово здравље, своје покојне родитеље и своје пријатеље. Најчешће се у стану моли испред Чудотворне Иконе Богородице Лепавинске. Многа чуда је доживео испред Ње. Тако је 90-тих година у стану једне православне породице у Бјеловару, доживио да се икона самостално кретала по зиду у облику крста. То чудо му се дубоко урезало у сјећање. Има он још мистичних искустава о којима неће детаљније ни мени да прича. Он сматра да у животу треба бити умјерен у свему. Сваке недеље оде у цркву, тамо се види са својим пријатељима са којима поразговара послије литургије и тамо са њима попију кафу.
Док је био млађи свирао је виолину и писао је пјесме. Често мени и мами отпјева врло интересантне стихове. Са мојом мамом, својом женом је више од 50 година у браку. Мало је живих људи из његове генерације са којима се дружио. Често ми каже како више нико није “остао”. Мени је важно да је остао он, човек који ми је узор за љубав према дјеци и поштеном животу, за поштовање свих људи и позитиван став према животу и према свему што живот доноси. Мислим да су управо такви његови животни ставови као и богато животно искуство мог оца видљиви на овој фотографији и зато није чудо што је фотографија добила тако велики број лајкова.
Ненад Бадовинац,
Април, 2018.