11-P_20161029_155845

Са оцем Јоилом у манастиру Ћириловац

Заинтересован да проведем радно наступајући викенд и да урадим активности које нисам стигао преко недеље, планирао сам радни викенд. Међутим, на позив мог доброг друга придружио сам се њему и његовом плану да кренемо у петак предвече на путовање у једнодневну посету врло необичном светом месту којег посећују само храбри и упорни. Упорност је потребна из разлога што је манастир врло далеко и до њега је јако тешко доћи. Налази се на истоку Црне Горе, а од главног пута удаљен је 14 километара извијугавог, макадамског пута. Једино упорни крећу на тај пут и пењу се на 1350 метара надморске висине. Осим упорних, тамо стижу и они који су храбри, који се не предају, борећи се за олакшање својих животних брига и проблема. И једни и други у манастиру Ћириловац могу добити потребну помоћ. Ка овом светом манастиру се не долази изненадно и ненајављено, потребно је држати се плана и договора са игуманом манастира, оцем Јоилом. Оне који задовоље потребне услове, чека превоз посебним таксијима који су довољно добри да се попну по овом лошем путу све до манастира. Тога дана на путовање према манастиру Ћириловац у Црној Гори који се налази изнад места Колашин и Бијело Поље, кренули смо властитим превозом, џипом, како би савладали све препреке на успињању до светиње.

Навече смо кренули из Београда и одлучили смо да преспавамо на Златибору. Следеће јутро рано смо са Златибора кренули према Црној Гори и након неколико краћих пауза стигли у место Колашин. Возећи се кроз то место пронашли смо макадамски пут пун одрона и рупа којим смо се пењали 14 километара према манастиру. Када смо стигли до манастира, врло брзо смо се организовали. Паркирали џип, свако је узео своје ствари, ја сам узео свој ранац у којем је између осталог била књига, као поклон за Игумана овог манастира. Пуно лепог сам чуо од оца Гаврила о овом старцу, монаху и Игуману ове светиње, оцу Јоилу. Својевремено ми је отац Гаврило причао о неиспуњеном њиховом заједничком плану да отац Јоило и он ради подвижничког монашког живота пронађу манастир у којем ће се заједно подвизавати. Њих двојца су се упознали недуго након доласка оца Гаврила са Свете Горе у Црну Гору. Био је договор и послушање које су добили да оду заједно у манастир Лепавину где би отац Гаврило ради дужег монашког искуства и испосничког живота на Светој Гори био Игуман манастира и духовник њихове мале монашке обитељи. Све су заједно договорили и требали убрзо да крену, но сплет околности и даљни развој догађаја их је од тада па све до данас потпуно раздвојио, тако да се деценијама нису видели. С тим у вези сам у своју књигу „Сусрети са Светим местима“ коју сам понео са собом у намери да је поклоним оцу Јоилу, написао посвету следећим речима: „Поштованом оцу Јоилу, за гостопримство и молитвено сећање на нашег заједничког духовног оца, Архимандрита Гаврила Лепавинског“.

Чекали смо оца Јоила да дође из горњег манастира који је посвећен Пресветој Богородици, у доњи манастир који је посвећен Светом Кирилу и Методију. Док смо га чекали мој друг се помало унервозио. Он је са нестрпљењем чекао прозорљиве одговоре од оца Јоила о својим проблемима, а ја, чекајући успео сам да обиђем ово свето место и да доживим пејзаж којим се обично описује планински крш Црне Горе. Уз тихи призвук воде који извире у близини, уз поветарац ваздушне бање, мир и тишина су били узнемиривани само буком цепања и слагања манастирских дрва којим су се бавили људи у близини. Пре него је отац Јоило стигао, сео сам на клупу поред храма да одморим. Тада ми је пришла једна жена која је причала о свом путовању и боравку у манастиру Острог. Каже да живи у Бечу и да је била неколико дана под Острогом и тамо добила упутство од свештеника и монаха да за решење својих проблема дође код оца Јоила и у манастир Лепавину који се налази пуно ближе њој која живи у Бечу. Била је изненађена када сам из ранца извадио иконицу Пресвете Богородице Лепавинске и поклонио јој. Касније сам приметио да отац Јоило није имао времена да прича са њом, али сигуран сам да је верница добила од Господа путоказ за решење животних проблема, а то је позив у посету светиње манастира Лепавине.

Када је отац Јоило стигао, ушао је у цркву, а и ми одмах након њега. Очитао нам је молитву и сео је у трон. Затражили смо благослов и када смо се вратили на наша места у предњем делу храма, он је позивао једну по једну особу и разговарао са њима о њиховим личним проблемима и разлозима њиховог доласка. За то време, сви остали су изишли из цркве. Стајали смо на сунцу испред храма и чекали на ред. У једном моменту када је отац Јоило завршио разговор са неколико њих, изишао је из цркве и почео да звони на звоно као позив на молитву. Убрзо су стигле монахиње и тада је почела служба. После службе је рекао да не прима више људе за разговор. Помало ужурбано, приближио сам му се и рекао да му доносим поклон. Рекао је да зна и да он сада мора ићи, али да се убрзо враћа. Када се вратио, пришао сам му и рекао му да сам књигу коју доносим написао и посветио „нашем заједничком духовном оцу“. Он се изненадио мојим речима и застао да ме саслуша. Када сам поновио и рекао да сам књигу написао и посветио је оцу Гаврилу Лепавинском, мом духовном оцу, он се толико обрадовао и узвикнуо: „мој драги отац Гаврило“. Рекао је речито са громким гласом: „За мог оца Гаврила се молим непрекидно већ 25 година, тада сам га задњи пут видео“. Биле су то речи које су затресле целу планину изнад Колашина од израза топлине и братске хришћанске брижности. Тада сам осетио да су два брата у Христу и два пријатеља, поново у духу и срцу заједно. Животни путеви су им се разишли, али им живот није узео вредна сећања која имају један на другог. Отац Јоил се не слика ни саким, јер како каже из шале: неће да се виде боре са његовог лица на сликама. Сликао се ипак са мном на моју молбу, јер је знао да ће слику видети његов вољени брат. Тако да је та слика намењена оцу Гаврилу, нашем заједничом духовном оцу и његовом многопоштованом брату у Христу. Нестрпљивим и узбуђеним гласом рекао је монахињи да брзо оде у келију и да донесе велику бројаницу као поклон за оца Гаврила. Ја сам отвореног срца упијао све утиске, речи и тренутке проживљене тог дана са оцем Јоилом у манастиру Ћириловац.

Након благослова за путовање које сам добио од оца Јоила, кренули смо за Београд. Мој друг је током вожње спомињао свој нерешен проблем. На овај далек пут у светињу, он је кренуо због животних проблема у који је укључена цела његова породица. Био је помало несрећан што није добио тражене одговоре од оца Јоила. Неколико пута је споменуо како је наишао на предмете у свом окружењу које су се користиле за магијске обреде. Било је очито да му у животу све пропада и да уместо напредовања, његов живот тоне. Он и његова породица никако не могу да се опораве од великих проблема која су их задесила у претходном периоду. Све се одиграло веома брзо са деловањем црне магије и на крају је хтео да потражи спас у Цркви. Од појединих људи је чуо да му у решењу његових животних проблема може помоћи разговор са оцем Јоилом. Када је разговарао са њим, мој друг се понадао да ће ћути прозорљиве речи које би разјасниле магијско деловање и које би му рекле о особи која му је нанела зло путем црномагијских деловања. На крају њиховог разговора, отац Јоило му је рекао да магија не може никоме нашкодити, ако се особа моли вечерњом молитвом и ако уз то пости. Био је помало разочаран, јер се надао да ће се проблем решити неким чаробним штапићем. Отишао је до аута и чекао нас. Као неко ко није у Цркви, почео је да размишља о другим могућностима борбе против црне магије. Међутим, других начина нема, јер само је један пут који може човека да ослободи утицаја црне магије, а то је пут Цркве кроз молитву и пост. Након неког времена, дошао је испред цркве да нас позове да кренемо кући. Таман у том тренутку отац Јоило се припремао за вечерњу молитву, пожурио сам унутра како мој друг не би дошао на идеју да кренемо кући пре него присуствујемо молитви коју му је отац препоручио. Мој друг је замном ушао у храм и тада је стао иза мене. Осећајући да му је тешко стајати на молитви, окренуо сам се да га видим, био је помало љут што је у цркви и што нисмо већ кренули кући. Но издржао је до краја. Људи у тешким тренуцима, поготово када је у питању проблем у породици, издрже и најтеже жртве, све ради своје деце. Није одмах приметио и закључио да је управо присуством на вечерњој молитви, кренуо путем савета оца Јоила. Присуством на молитви испунио је пола очевог послушања. Остало му је још једно послушање везано за пост. Међутим већ у следећој сцени, када он и даље размишљао о што ранијем одласку из светиње, пред наш џип се појавио младић по имену Н. који живи далеко у пустим деловима Црне Горе. Он га је питао да га повезе доле до места Колашин, јер до тамо би му требало најмање два сата пешачења, а већ је било касно поподне. Доброга срца мој друг је одлучио да га повезе. Иначе Н. често долази код оца Јоила тражећи помоћ од њега. Он је фотографисао оца Јоила и мене, и том приликом ми је отац наговестио да Н. никако не схвата ствари које су корисне за решење његовог проблема.

Многима отац Јоило прочита молитву која помаже људима да пронађу решењу својих проблема. Благодат очеве молитве усмерава им животне путеве. Нажалост момак Н. ни овај пут није умео да препозна поруку оца Јоила. Стигли смо до рачвања путева који је симболички повезао проблеме мог друга и младића Н. који се возио са нама. На том симболичком, али и стварном раскршћу он нас је замолио да му станемо јер он наставља према својој кући која се налази у кршу Црне Горе. Отишао је лево, а ми десно. Он живи у далеким крајевима Црне Горе где живи мало људи, где нема посла и могућности за нормалан живот. Молитва оца Јоила му је и овај пут подарила прилику да размисли на коју ће страну, но тешко да је схватио да је његов пут на симболичком раскршћу требао бити десно, а не лево. Поздравили смо се и он је отишао, а ја сам му потихо зажелео да други пут ипак боље размисли о саветима које му даје отац Јоило. Готово сам сигуран да ће опет отићи код њега на молитву и да ће опет од Господа добити прилику коју други пут неће пропустити. Ми смо наставили вожњу према Београду. Неколико стотина километара возећи се тежом ноћном вожњом према Београд, у сред ноћи, дошли смо поново до раскршћа и до нове одлуке. Симболички, дошли смо пред искушење. Овде су постојала два пута: лево и десно. Потајно сам се молио и са нетрпљењем желео да мој друг који је возио и који је био исцрпљен и од својих проблема и од тражења исцељења, скрене исправно на раскршћу. Надао сам се да неће попут момка Н. скренути лево на овом другом раскршћу који је исто толико симболичан колико и стваран. Веровао сам да ће овде на његову одлуку утицати јака молитва Господу коју је прочитао отац Јоило. Пред овим раскршћем без обзира на разочарења и тешке тренутке које је доживео, он је ипак скупио снаге и скренуо је десно. Био сам срећан што је одабрао исправан пут и што није следио младића Н. који је отишао у супротном смеру од пута свог исцељења. Мој друг је на глас тада изговорио: „Ово је мој крст – свако од нас носи свој крст“. Када сам чуо да је то рекао, био сам потпуно сигуран да је мој друг кренуо путем исцељења. Свако у цркви има могућност да оздрави, да буде исцељен, да буде ослобођен свих негативних сила, као што је црна магија. Али је потребно молити се, схватити, разумети и на крају и жртвовати се. Већ следећег дана, сестра мог друга ме контактирала јер је хтела да подели самном радосну вест. Рекла ми је да је брат затражио од ње да му набави молитвеник и назначи у њему јутарњу и вечерњу молитву. Исто тако рекла ми је да када је дошао те ноћи кући, да је без обзира на умор од путовања осећао огромно олакшање на срцу и души.

Нажалост људима је тешко да разумеју и препознају Божију силу, но без обзира на то, Он је и даље присутан поред нас и Он нам помаже да носимо свој крст. Некоме је потребно више упорности, некоме више храброст и спремности на жртву, али сви имамо жељу за животом и брижност о здрављу властите породице. Због тога, шта год да нам се догоди у свету, кроз каква год искушења да пролазимо, важно је да смо сви на броду који се зове Црква.

Ненад Бадовинац,
Октобар, 2016.

Поделите са пријатељима...