Богородица Калишка.
Пред крај календарске 2019. године имао сам прилику за новим путописним истраживањем духовности, за мене величанственог Балканског полуострва. Овај пут ка македонско – албанској граници, на Охридско језеро које својом лепотом за мене представља океан природне оазе. Највећи град смештен на Охридском језеру је Охрид који се спомиње још у 3. веку пре Христа под називом Лихнидос. Град је тада добио име по својој неизмерној светлости. Римљани су завладали овим крајевима 168. године и тада је Лихнидос био један од главних градова на рути Via Egnatia. Занимљива чињеница је да је у Охриду у 5. веку проповедано хришћанство. У тим крајевима проповедао је Свети Еразмо и манастир посвећен њему налази се на путу од Охрида према граду Струга. Крајем 9. века, међу Словенима на Балкану, се раширило хришћанство и Архиепископија је тада била у Охриду. Хришћанство су тада проповедали Свети Наум и Свети Климент, ученици Светих Ћирила и Методија. У житијама Светог Наума се спомиње да је он подигао манастир на Белом језеру негде почетком 10. века. У периоду Самуиловог царства Охрид је била престоница која је имала Патријаршију. Све ове чињенице доводе ме до закључка да сам посетом Охриду дошао на место где почиње историја хришћанске духовности код мојих давних предака.
О историји Охрида се може много писати, али вратићу се теми хришћанске духовности на Балкану, која почиње управо овде. Тога дана имао сам прилику да са староседионицма ових крајева направим подвиг спознаје духовних вредности овог краја. Заједно са мојим путописним другарима, породицом Поп-Антоски из Прилепа дошао сам на идеју посете манастиру Калишта који се налази на неколико километара западно од Струге, близу албанске границе. Путописни дан започели смо заједничким доручком на отвореном, на обали Биљаниних извора који се овде уливају у Охрид. Дејана је направила доручак и то посебне македонске специјалитете “Гравче на тавче”, мале сармице, посне колаче и домаћи хлеб. Након доручка из једне од њених торби извадила је термос-боцу са домаћом македонском кафом. Био је то један од најлепших призора, јер осим укуса доручка, засенили смо се лепоти заједнице којој се увек посебно дивим. Све зидине Светих места које ме окружују на мојим путописним путовањима не могу да испуне моје срце лепотом, као што то може да испуни заједница на са мојим браћама и сестрама на Светим местима.
Након доручка отишли смо у средиште града да у радњи подигнем копију иконе Богородице Лепавинске која је направљена на посебној врсти папира (пергамента), и то на оригинални Кинески начин који потиче из 2. века пре Христа. У овој занатској радњи копија Лепавинске иконе израђена је на Гутенберговој преши која потиче из 15. века.
Наставили смо из Охрида за Стругу, за Калишки манастир који је посвећен Пресветој Богородици и који се налази на 30 км од Охрида. Манастир потиче из 17. века, али подигнут је на месту где је монашки живот бујао стотинама година пре тог периода. У једном делу путовања придружио нам се Теофан, студент Теолошког факултета у Солуну, у Грчкој. У Струги смо са Теофаном попили кафу и направили план обиласка Калишког манастира. Кренули смо са два аутомобила. Када смо стигли и када сам закорачио у двориште манастира, осетио сам да је тло по којем ходам другачије, узвишеније. Теофан нас је повео у пећинске просторије. Цео манастирски комплекс део је стене и у једној стени налазе се катакомбе и пећине из 14. века. У овој пећини по речима Теофана подвизивали су се исихасти, највише светогорски монаси који су Охрид, уз Свету Гору, сматрали својим другим домом. О исихастима можете прочитати на Лепавинском веб сајту, кликом на овај линк. Монаси исихасти, почевши од Светог Григорија Паламе и његовог исихастичког покрета, отишли су најдаље ка спознаји духовног живота, ка спознаји Божанске Троједине Личности. Они су спознали да посебном врстом исихастичке молитве могу да, у дубини своје личности, осете Тројединог Бога. Иако просечном савеменом човеку није омогућено да досегне у те пределе људског срца и свести, желео сам да закорачим у ове пећине и да бар покушам да разумем окружења у којима су живели исихасти и у којима су творили исихастичку молитву. Попели смо се по степеништу и прошли ходницима како би завирили у сваку просторију и тамо доживели место где су сусрет са Богом доживели монаси – исихасти. У животима исихаста који су овде живели, постојао је само један циљ, а то је сусрет са Богом. Тај сусрет нису очекивали унутар храмова прекривеним скупоценим позлаћеним куполама. Место таквог сусрета биле су хладне, мрачне пећине у којима нема природног светла, нити било којег вида топлоте. Исто тако у пећинама Калишког манастира нема ништа осим зидова и фресака на мојима је представљено Царство Божије, којег сви желимо да пронађемо у свом срцу.
Пећина је прокопана како би се формирале просторије. У тим просторијама није било кревета ни столова. У тим просторијама монаси који су живели у давним вековима молили су са дубоком концентрацијом, занемарујући било шта што би их подсећало на физички свет. Није им било потребно никакаво светло, честа хладноћа пећинског камена није им сметала. Овде су имали све што им је било неопходно за молитву и свој живот су подредили искључиво исихастичкој молитви. Накратко сам се помолио исихастичком молитвом и тада схватио да овде постоји све неопходно за молитву, а то су мир и тишина. Међутим, колико год сам се трудио да молитва коју сам тада творио буде што дужа, нисам успео да се довољно концентришем, али када сам ушао у малу капелицу која се налази у пећини и када сам видео фреске и иконостас на којем се налази лик Господа Исуса Христа, тада је молитва сама протекла кроз мене. У близини Христовог лика молитва се сама буди у нама, а природни пејзаж пећинске хладноће и неприступачности, помажу да се молитва што дуже задржи у нама.
Након што смо напустили тамне пећине манастира Калишта, посетили смо средишњи храм који је посвећен Пресветој Богородици. Светлост овог храма, раскош фресака и лепота иконостаса чија вредност није мерљива новцем, испунили су моје, ионако већ испуњено, срце. Теофан нас је повео ка чудотворној икони Пресвете Богородице Калиште пред којом се многе молитве испуњавају и пред којом се догађају многа чуда. Још једна од вредности ове иконе мери се дозом радости коју икона твори у срцима оних верника који дођу да је целивају и да се испред ње помоле. Није ме у том тренутку занимала историја иконе, јер чудесно благ лик Пресвете Богородице засењује било какву потребу о историјским детаљима ове иконе. Целивао сам икону и тада као да сам упио Њен израз лица. Као да сам доживео још једну радост овог предивног места, сматрајући да се Богородичин лик никада више неће одвајати од мог срца. Овде су Андреј и Теофан отпевали “Богородице Дјево” и без обзира што су певали захтевним византијским натпевом и ја сам певао са њима. Без обзира што нисам могао јасно да певам на грчком моје срце Јој је захваљивало јер ме је удостојила да се приближим и поклоним Њеној икони на којој је јасно видљива Њена Пресветост.
Ненад Бадовинац,
Јанунар, 2020.