Поподне сам исцрпио много своје снаге. Навече, стигавши кући, било је потребно још десетину мејлова да пошаљем. Касно увече, стиже ми sms порука: “Хоћеш ли са мном на поноћну Литургију у капелицу на Богословскom факултетu?” Размишљам, сутра је празник Ваведења Пресвете Богородице, због тога желим вечерас да присуствујем бденију и Светој Литургији. Одговорио сам: Да, може, ићи ћу. Скупио сам снагу како бих се обукао и спремио. Ускоро смо кренули. Капелица на факултету је била попуњена до последњег места. Студенти већ неколико сати присуствују вечерњем предпразничном бдењу. Стојећи на бденију, моје очи су постале још исцрпљеније, једва сам гледао, снаге је понестајало. У капелици је светло било потпуно пригушено, горело је свега неколико пламичака из кандила, свеће, те пар зидних лампи са пригушеним светлом. Из мене је умор потпуно нестао тек када је капелицом прохујао снажан глас свештеника, када се чуо његов најсвечанији возглас: “Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа…” У један сат по поноћи, у време када ноћ прекрива околину, нагло сам се прибрао, полако сам порастао, подижући чело према свештенику и иконостасу. Жеља за близином ка Христовом лику који се налазе на иконостасу је бујала у мени, жеља за близином Богородичином лику цветала је из тренутка у тренутак. Причестио сам се и удаљио. Ноћ тек што је почела, а ја сам се већ сјединио са Крвљу и Телом Христовим. Узели смо нафору и славски колач и кренули својим кућама.
Овакав почетак дана је доиста неуобичајен. Сунце још није свануло, а ја сам доживео празничну Свету евхаристију, чији сам део постао кроз Тајну Светог Причешћа. Ујутро, после краћег одмора, отишао сам у манастир Ваведење којег посећујем недељом, а посебно на дане великих празника. По благослову Патријарха Иринеја, Свету Литургију је служио Епископ ремезијански Андреј. Храм је био пун верника од којих се већина причестила. После Литургије епископ је резао Славски колач, а касније је поделио грамате које је на предлог игуманије Анастасије доделио Патријарх Иринеј.
Кроз неколико прошлих година, баш у овом храму сам упознао вредне истинске пријатеље, а многи од њих су данас били овде. Човек лако заволи празнично окружење и због људи, али и због богате трпезе. Касније у манастирској трпезарији се послуживао ручак на којем је био присутан и Владика ремезијански Андреј. Игуманија Анастасија ме позвала на ручак. Замолио сам мати, да ручку присуствујем касније, са другом групом гостију. Замолио сам је из разлога, како бих у међувремену у другој просторији остао са људима, пријатељима које нисам дуго видео. У међувремену сам попио кафу у угодном разговору и отишао код мати Михаиле у чијем је окружењу било много драгих познаника. У том радосном тренутку, зове ме отац Гаврило. Тада као да смо сви били у једној просторији, отац Гаврило, мати Михаила и ја. Управо сам тада добио пригоду па му честитам празник, којег он у манастиру Лепавина такође прославља окружен многобројним верницима међу којима су и моји родитељи и пријатељи. Нажалост, убрзо се испразнила батерија на мобилном телефону, па се разговор прекинуо. Тек сам касније у ауту имао могућност допунити батерију и поново се чути са оцем. У телефону се приликом поновног разговора чуо необичан звук као и пре неколико дана. Апарат је поново звркуцао својим чудним вибрацијама, но овај пут нисам хтео да ми било шта одвуче пажњу од оца. Пожелио сам оцу све најбоље за данашњи празник. Пожелео сам му много среће, радости, али највише сам му пожелео љубави. Оне љубави која је најређа у данашњем свету, оне љубави о којој сви причају, а које без обзира на то нигде нема. Пожелео сам му много међусобне љубави која као највреднији осећај може приступити човеку од другог човека. Зажелио сам му да управо од нас, своје духовне деце осети нашу љубав, коју никако да ми откријемо у себи и довољно поделимо са њим. Пожелио сам да отац осети љубав коју му ми желимо дати, али због хладноће нашег срца никако да научимо како је поделити.
Ненад Бадовинац
Децембар, 2013.