Са оцем Гаврилом и монахињама Ваведењским у пријемном салону манастира Лепавина
Отац Гаврило у разговору са верницима испред цркве
господин Драган Савичевић у разговору са оцем Гаврилом, а ја у разговору са оцем Јованом Радосављевићем
на завршетку просалве на фотографији сам уз оца Гаврила
са пријатељем и братом Рашом Савичићем
Поглед са Православне гимназије на град Загреб
Тек касније се испоставило да ће недавни одлазак на устоличење Митрополита Порфирија у Загреб за мене значити доживљај слике Стварања. Одувек сам хтео бити ствараоц, стварати и чудити се ономе што бих створио. Стварати можемо: рукама, делима, речима, али и мислима. За ово последње нису потребне посебне дозволе, нити посебне административне таксе. Да бих боље разумео Стварање које је благоизволео у праисторији наш Отац, послужићу се Светим Писмом и властитом мишљу које ће ме одвести у давнине, у оне давне године, када је Бог стварао лепоте данас мом оку видљиве. Међутим, мој ум није толико развијен да бих помоћу њега могао да стварам лепоте, на начин како је то мој Небески Отац урадио. Тешко, готово немогуће ми је да се угледам на Небеског Оца, али зато могу на свог духовног оца, оца Гаврила, јер он ми је ближи и доступнији мојој природи.
Попуњен ауто са нама и стварима био је када смо у ноћи око 4 сата, кренули из Београда за манастир Лепавину. Био сам возач Игуманији Манастира Ваведење, мати Анастасији, мати Теодори и мати Злати. Мати Игуманија ме замолила да их одвезем за Загреб на устоличење Митрополита Порфирија . Кренули смо дан раније, како би провели један дан у Лепавини. На пут смо пошли рано ујутро, јер смо желели присуствовати Светој Литургији на дан празника Светих Апостола Петра и Павла. Након Литургијског сабрања, вратио сам се неодољивој теми стварања. Са оцем Гаврилом сам посветио време новом пројекту, који се темељио на развијању интернет комуникацијског модела којег смо развили са намером да оцу помогне у свакодневном контактирању са јавношћу путем интернета. Модел који смо осмислили показао се идеалним решењем за очеве потребе. Модел је за сваку препоруку угледним, јавним личностима, јер много помаже у комуникацији са путем интернета. У презентацији коју смо довршили, отац и ја смо показали свим заинтересованим, начине оптималне комуникације једне особе са преко 100.000 људи и то све само са једног лаптопа. Очев рад, његово стварање, само ми је утемељило чињеницу да је општи појам Стварања појам један од најважнији као смисао човековог постојања. Након занимљивог боравка у очевом присуству, у којем сам оквирно договорио план сутрашње посете устоличењу Митрополита Порфирија, отац ме саветовао да фотографишем венчање које се у поподневним сатима, управо за време када сам хтео да мало одморим, одржава у цркви. Можда бих био заинтересован за фотографисање да нисам целу ноћ возио и био помало уморан. Но, штета би било доћи у Лепавину и провести време спавајући, кад је, ионако, сваки тренутак овде проведен и више неко одмор. Присуствовао сам венчању којег је служио отац Александар. Стајао сам бочно од младе и младожење одакле се јасно могло видети да је млада у другом стању, и то већ у поодмаклом ступњу трудноће. Честитам јој доиста. Ускоро ће да постане мајка, а њен супруг се исто тако показао као стваралац, из љубави много тога може да настане. Но, гледајући је у белој венчаници са круном на глави, не уклапа се у окружење поред Светог Олтара, као трудница у овако величанствено девствено окружење испред Светог Олтара. У једном тренутку и њеној куми је током венчања позлило, па је она морала да напусти обред. Обред Свете Тајне венчања, тако леп тренутак, о којем се много лепога прича, готово свако литерално дело говори о чину љубави, мало која ТВ серија нема у себи тему брачне љубави и описан чин венчања. Гледам предиван чин љубави и преданости једног према другоме, чин светости, али без девственост. Свештеници прихватају све солуције само да млади не почине абортус над нерођеним дететом, јер то би било трагедија за све учеснике нашег земаљског домостроја спасења. Пратећи их, покрете, погледе, некако се круна на глави никако није смирила. Млада није могла да намести круну на глави, а неприродан стил девнесвене венчанице имала је ипак уметни призив овог небеског чина љубави мушкарца и жене. Није Бог због Себе саветовао човеку да девствен приђе са вереницом пред Олтар. Богу не требају девствени младожења и млада , јер Он у свом Великом Небеском Царству има безбој девствених и људи и анђела. Првенствено због самог човека Он нам је препоручио девственост, и то пре стављања круне на главу и венчаног прстена на руку. Доиста је то тешко схватити: да Бог од нас жели направити децу Своју и богове по благодати жели од нас створити. Жели нас уклопити у породицу са брачним сапутницима, јер је породица пут спасења, а и начин стварања нових младих живота, деце, којима је исто тако по благодати омогућено да владају васионом. Бог нам кроз животе жели пружити радост и благостање, али тешко је човеку то да схвати, јер за то је потребан труд и покајање, одрицање. Без целомудреног стварања, ми не можемо бити ствараоци добра, већ искључиво ствараоци животних проблема. За време венчања поред мене је био мали дечак, с којим сам потихо ушао у разговор, занимао се за детаље око камере, а ја сам га учио како да се правилно прекрсти током венчања.
Када се обред венчања завршио, могао сам мало да одморим.. Пратио сам оца како се у својој келији занима за новитете из поља савремене технологије. Отац увек говори како сам ја његов професор и како га учим коришћењу савремених технологија, а ја потајно, уствари, користим прилику да од оца научим тајне духовности и тајне стварања које он зна. Има једна велика разлика у мојој и очевој науци. Моју науку човек може да проучи и да научи и тако да је савлада. Док очеву науку о духовности, није довољно само проучити,готово ју је немогуће научити, већ ју је потребно живети. Отац као истакнути светогорац који је 13 година живео на Светој Гори, а преко 50 година у манастиру, разуме духовност и духовни свет, јер готово као да живи половином свога бића већ потпуно свесно у непрегледним пределима духовног света. Монахиње су одавно отишле да одмарају у гостопримне келије манастира Лепавина, док смо отац и ја до касно увече разговарали о покушајима да савремену технологију искористимо што више за потребне повећања духовности младих. Гледајући оца, он делује као да зна и осећа више него што говори. Слушам га како ми тумачи да је потребно заронити помало у суштину живота, а не се предавати свакодневним вањским чиниоцима који људе удаљавају од себе самих. Када послушам оца и загледам се мало боље у себе, приметим да је Бог и од мене, као и од сваког од нас, желео да створи “ствараоце”. Отац Гаврило је пример ствараоца који даноноћно ствара својим знањем, а моји родитељи, такође показали су пример стварања, подижући своју децу на животну пут. Све око мене, све живо, има уткано предивне моменте стварања од чега зависи и наш опстанак на земљи. Знање о томе да будемо ствараоци уткано нам је дубоко у наше биће, само је потребно да се преиспитамо за каква све стварања смо надарени, какве способности и дарове имамо. То знање се не налази у теолошким књигама или дисертацијама које су написали данашњи доктори ове науке. Већ нам је то Бог уткао у наше биће, а путем духовних старатеља и духовника, какав је отац Гаврило, пружио нам је могућност да до тог знања лакше дођемо и да га научимо проучавати.
Унутрашњост храма Архангела Михаила – манастир Моштаница
Сутрадан смо се отац и ја разишли, он је ишао својим путем до Загреба на устоличење Митрополита Порфирија, а ја сам возио монахиње и бринуо о њима током свечаности устоличења. После Свете Литургије у цркви Преображења Господњег у Загребу, наставак свечаности био је у хотелу Wестин. Монахиње су седеле са монахињама осталих српских манастира, а ја сам се придружио оцу Гаврилу који је седео на другој страни ресторана. Убрзо нам се придружио и Архимандрит Јован Радосављевић. Био сам доиста у друштву најстаријих и најискуснијих монаха Српске Православне Цркве. Убрзо је у ресторан ушао Партријарх Иринеј, са узваницима, владикама, али и чланови дипломатског хора. Овакво окружење довело ме на врло важан разговор оца Гаврила и мене са Митрополитом Амфилохијом који је такође био заинтересован да чује и види презентацију која детаљно описује очев ангажман на интернету. Након успешног разговора наставили смо својим путем, отац је отишао у Лепавину, а ја са монахињама за Београд. Међутим, путовање до Београда трајало је пуна два дана, попуњеним са разним занимљивим авантурама које сам доживео као диван Божији дар. Па кренимо редом.
Са настојатељем манастира Моштаница – оцем Василијему средини
Пре поласка за Београд, Игуманија Анастасија је хтела да обиђемо манастир Свете Петке који се налази непосредно уз Православну гимназију у Загребу. Испунили смо јој жељу и кренули, уместо за Београд, на другу страну, према Горњем граду. Овде у мирном делу Загреба подигнута је Православна гимназија залагањем Митрополита Јована. Ту смо затекли оца Данила Љуботину у друштву рођеног брата и његових сестара. Понудили су нас кафом тако да смо могли да се добро припремимо за далек пут до Београда. Но, пре поласка разгледали смо калепицу Свете Петке, као и детаље Православне гимназије у којој се налази капелица Светом Сави. Гимназија је утемељена 2005. године, под покровитељством Српске Православне Цркве, Митрополије загребачко-љубљанске, а идеја је потекла од Митрополита загребачко-љубљанског Господина Јована. Данас ју похађа 86 ученика, а захваљујући визији и помоћи покојног Митрополита Јована, путем стипендирања, ученици ове гимназије су потпуно растерећени обавеза и једини им је задатак да дају свој максимум у учењу. Убрзо је пут за Београд поново био пред нама.Наслонио сам се у седиште и возио, звук мотора уз лагану музику са ЦД попуњавао ми је дужину ауто пута који је пред нама. Монахиње су спавале. Но, пред излазом са ауто пута за Новску, мати Теодора се пробудила, имала је жељу, њена жеља је била да скренемо са ауто пута и уђемо у Републику Српску, те наставимо за манастир Моштаницу. Овде и река, и шума, и село носе име истоименог духовног средишта републике Српске – Моштаница. У маленој оази нас је дочекао отац Василије, духовник и настојатељ ове Свете обитељи, који је својом сталоженом, смиреном појавом пркосио бурној историји овог манастира који по једној легенди датира још од 1113. године, када је подигнут на месту страдања Светог Теодора Тирона. Међутим, постоји легенда која каже да је манастир задужбина Светог Симеона (оца Светог Саве), али, говори се да је подигнут за време владавине краља Милутина и краља Драгутина. Нисам се занимао за тачне податке, али свакако сам се занимао о начину како отац Василије, настојатељ манастра зрачи смиреношћу пркосећибурној историји овог манастира, којему је ово чак десети пут да се обнавља. Манастира црква посвећена је арханђелу Михаилу. У овом много настрадалом манастиру се чува восак којим је био запечаћен Христов гроб. Невероватно масивни зидови храма могу да објасне разлог због којих се главна црква ипак толико дуго сачувала. Овде је прави извор стварања духовности. Осим духовности, овде се кроз многе векове стварала и слобода народа која је раније била много цењена. Овде је велики споменик хајдуку Пецији који је био храбри вођа Пецијине буне и који је након погибије сахрањен на манастирском гробљу. Разговор у овој средини и обилазак овог манастира као и ночење у конаку, који се налази одмах уз реку Моштаницу, пружао ми је још један сусрет са стваралаштвом, стваралаштвом духовности. Након проспаване ноћи у соби окренутој према жуборечој брзој реци Моштаници која пролази тик до манастирског гостињског конака, уследила је јутрања молитва у цркви Архангела Михајла. Моја свест није могла рационално да схвати смисао овако прелепе унутрашњости цркве, али богатство стварања сам свакако запазио и уткао у своја сећања.
Око подне тог следећег дана, кренули смо по други пут за Београд, но тада је и мати Злата осетила потребу да се придружи жељама осталих, да посетимо манастир Осовицу који нам се налазио на путу за Београд. Када смо стигли у предео манастира Осовице, он је дочаравао онај кутак у ком човек може пронаћи Вечног Ствараоца. Овде је могуће да људи заврше трагање за Богом. Испод планине Мотајице смештен је манастир Осовица кога су пре неколико година открили археолози. Према налазима археолога, манастир Осовица изграђен је у области Усора, с почетка 14. века, који је тада била под влашћу Владимира Другог, сина Стефана Драгутина. Отац Доситеј, домаћин манастира Осовица, причао је да се настанак манастира може повезати са копијом манастирског печата који на себи има уписану 1330. годину. Како и Моштаница, тако је и овај манастир много пута рушен, али рушење крајем 17. века дало је мало наде да ће се манастир обновити. Тако примећујем да човек осим дара Стварања има и дар уништења и рушења, којег се кроз историју човек никако није успео ослободити.
Манастир Осовица
Стигавши у касне поподневне сате у Београд, успео сам да саставим утиске богатог дводневног путовања. На прослави су причали политички челни људи из владе републике Србије и Републике Хрватске, председници држава, али они су људи чија власт, без обзира била добра или лоша, увек бива пролазна. Имао сам вредну и несвакидашњу прилику да викенд проведем са вечним темама, посетивши вечна духовна средишта и бар се мало приближио сазнању о вечности и стварању којем као смислу живота путује свако. Јер, чини ми се да нам је то доиста највечи дар од Бога. Можемо да покажемо нашем Небеском Оцу да смо схватили смисао живота којег нам је Он дао, ако се потрудимо да живимо у духу стварања. Са Небеским Оцем, Његовим Сином и Духом Светим, учићемо се стварању које је по Његовој Светој вољи. Свету вољу Његову не можемо сазнати другачије осим од наших духовника и родитеља које нам је Отац Небески послао да нам буду путеводитељу у земаљском животу.
Ненад Бадовинац,
Јул, 2014.
Полазак за Београд