НЕСТВАРНИ СВЕТ РУСИЈЕ – МАНАСТИР СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА СВИРСКОГ

Манастир Светог Александра Свирског, Русија

Својим доласком у свет Христос је освештао цео свет. Дошао је к нама да нам остави мир. Његов мир у нашим животима нам је најпотребнији. Премало је данас мира у свету и међу људима. Многа места и многи људи су изгубили тај Божији дар. Тражећи остатке тог мира, често путујем благородним оазама. С тим циљем стигао сам на далеки руски север. Приближавајући се самом северу руске земље. На путовању северно од Петрограда, стигао сам у мало место Свирово у којем се налази манастир Светог Александра Свирског. Манастир је смештен поред истоимене реке и повећег језера. Путујући, са групом сам стигао на поклоњење моштију Светог Серафима Вирицког, многопоштованог руског светитеља који је живео крајем 19. и почетком 20. века. Тај светитељ је пророковао многе будуће догађаје: да ће разврат и блуд харати руском земљом, али да ће доћи време када ће се ћути глас Божији и када ће људи схватити да није могуће наставити такав живот. Многи ће се тада обратити вери, испуниће цркве и манастире. Многи ће се одлучити да живе монашки живот. Људи ће бити жедни духовног живота. Господ ће опростити руском народу. Петроград ће тада бити духовни центар. Тада ће многи из других народа и вера долазити тамо бродовима да се крсте. Ипак, то благостање неће дуго трајати, јер ће новац и привлачности удаљавати људе од Бога.

До места Свирово, до капије храма Светог Александра Свирског, пратиле су нас Беле ноћи. Сунце је непрестано обасјавало околину. Дивећи се природним пејзажима ушао сам у храм у којем сам видео најчудесније мошти, многопоштованог руског светитеља, Светог Александра Свирског. Оне су по многочему чудесне, јер је Свети Александар Свирски видео Господа Који му се јавио у Свом Тројичином облику. Зачуо је он тада глас: “Љубљени, пошто си видео Три Лица која говоре са тобом, сагради цркву у име Оца и Сина и Светога Духа, Једносушне Тројице… Ми ти мир Свој остављамо и мир ти дарујемо”. То је било у 15. веку. Светитељеве мошти су старе преко 500 година. Делић његовог искуства виђења Бога, светитељ као да преноси на поклонике који дођу да се поклоне његовим светим моштима. Целивао сам их уснама, дотакао их и приметио да су светитељеве руке топлије од мојих. Он као да је жив, разговара са нама пројављујући нам лепоте, показује нам богатства и специфичности овог Светог места. То непроцењиво искуство ни у једном тренутку није било прожето овоземаљском науком, већ искључиво вером која је у мени тада расла. Светитељ покушава људима искоренити потребу за знањем, показујући им најсавршеније обрисе вечнога живота у миру и у молитвеној тишини која влада на овом светом месту. Знање или умеће човеку даје способност да се лакше адаптира у световном окружењу, а вера нам приближава вредности вечног духовног света. Међутим људи су далеко од такве духовне филозофије живота. Многи напуштају вредности вере и ослањају се искључиво на световно знање. Људима је теже веровати у духовни свет, јер траже опипљиве доказе Божијег постојања. Изгубила се истинска човекова вера.

У тренуцима када сам целивао светитељеве мошти, осетио сам да су оне чудесно топле. Његове Свете мошти истински уверавају све присутне у Божије постојање. Његове руке као да дишу, његова кожа као да је дечија, не само данас, већ свих тих 500 година. Након овог искуства питао сам се колико је уопште стваран свет у којем живим? Смрт дефинитивно не постоји. Бог кроз мошти Свог угодника доказује поклоницима Своју присутност у нашем свету. Свете мошти су облагодаћене ликом Божијим Који се пред њим појавио. На том Светом месту у тим посебним тренуцима доживео сам веру и имао велико поверење у Бога, а са поверењем у Њега долази осећај припадности Њему. Својим присуством Он исцељује и освежава наш живот. Када на Светим местима осетимо припадност Њему. Препуштамо Му све проблеме и тугу која нас прожима. Његовим присуством, ми заволимо и друге људе које доживљавамо као своју браћу по природи од Адама, и браћу по благодати у Христу.

Цео овај пејзаж је место мира и тишине. Придружио сам се осталом делу мог тима. Заједно смо прошетали селом. Шетали смо све до поноћи, но око нас је константно био дан. Сунце у ово доба године готово да и не залази. Сеоске обитељи које овде живе имају пристојне и скромне дрвене куће које украшениим прозорима, вртовима и окућницама улепшавају ово место. Цело село живи по благодаћу светиње. Богато плавом бојом, језеро је глатко попут стакла, обрис таласа не постоји. Оно својом природом надахњује и одмара наше тело и дух, али нас и снажи потребном вером у Бога.

То је другачији свет. Не могу да кажем да га разумем, али осетивши његову благодат увек се изнова препуштам његовом миру и тишини. Доживевши ово свето место човеку снажи вера, не ослањајући се на световне науке и знања савремене цивилизације. Свет у којем живимо нажалост све мање има вере у Бога. Људи који нас окружују и у цркви и ван цркве имају све мање поверења у Бога. То је тако, против тога се не може, то је једноставно стварност у којој живимо. Све је деловало нестварно овде на северу Русије, али када сам се вратио у савремену цивилизацију појавила ми се једна супротна сумња: колико је уопште стваран овај наш савремени свет који зависи од процесорске и меморијске снаге компјутерских сервера?

Ненад  Бадовинац,
Септембар, 2015.