У петак послеподне стигао сам у Беч. Имао сам договорен превоз до оближњег градића Thallern. То је винарија са дугом историјом још од 1141. године. Винарија Thallern, изграђена је у стилу данас светски познатог Clos de Vougeot. Припада групи најпознатијих винарија у Аустрији. Овде се може пробати вино из чак 30 винарија. Од октобра 1141. када је Краљ Leopold III поклонио бивше винарско село Thallern манастиру Heiligenkreuz, виногради Thallern се одржавају непрекидно све до данас. Површина винограда заузима 30 хектара, у којем се узгајају регионалне сорте вина као што су: Rotgifler, Zierfandler, и St. Laurent. Реновиране зграде овог комплекса претворене су у ресторане и хотеле. Собе за госте су чак из 12. века, а капела је из 1516. године и посвећена је у Светом Јовану Крститељу. Овде сам дошао у посету пријатељима у њихову породичну кућу. Позвали су ме да будем њихов гост. Код њих ћу преспавати две ноћи и онда треба да наставим своју радну посету Бечу.
Прошетали смо комплексом зграда и тада сам стекао прави увид у величину ове винарије. Винарија је и туристички центар, познат и по томе што многи викендаши из Беча долазе овде да се одморе од радне недеље. Обишли смо главне делове винарије, али с обзиром да се температура ових зимских дана спустила испод -12 степени, убрзо смо се вратили у кућу да се угрејемо и опустимо уз чашу доброг аустријског вина.
Да бих стигао да посетим наше светиње у Бечу, кренуо сам рано ујутро возом из Thallern у центар града. Стигао сам на Свету Литургију у храм Рођења Пресвете Богородице који се налази у 16. округу. По доласку у храм, принео сам свеће за своје ближње. Увек то радим као сећање на оне од којих сам одвојен физички. Можда бих могао једноставно да помислим на њих и тада бих био са њима, али не бих принео овај мали пламен свеће који може да отопи све смрзнуте баријере међу људима. Тај пламен има снагу да пошаље поруку другој души о томе колико ми недостаје.
По завршетку Свете Литургије Ацо и Весна су ме угостили у њиховом дому. Придружио нам се касније Славиша са којим сам наствио да обилазим наше светиње у Бечу. Добро познајем Беч, јер често овде долазим, али Славиша је припремио за мене поклоничко изненађење. Прво смо посетили Саборну цркву Светог Саве која се налази у трећем округу. Њу је својевремено освештао наш Свети Владика Николај Велимировић. Унутра није било никога осим једне девојке и једног млађег дечака. Седели су на стасидијама и гледали нас који смо пуни живота, помало виком, ушли у храм. Одједном смо утихнули. Занемио сам када сам видео благодатну светлост кандила са иконостаса. Била је то полупригушена светлост која је лагано обасјавала ликове светитеља. Светитељи са икона у тишини су нам поручивали о мудрости чувања душе у миру и спокоју.
Целивали смо иконе и након урађених неколико заједничких фотографија, Славиша је предложио да кренемо даље. Сели смо у ауто и упутили се у Руску Православу Цркву која се налази релативно близу. Овде смо дошли пред почетак бденија које је трајало пуних 2,5 сата. Непрекидно два и по сата руску духовну музику су нам представили мешовити чланови певнице. Подједнако и млади и стари, али и они најмлађи парохијани овог храма, мирно и са стрпљењем стајали су у храму узносећи молитве Богу. Чак и они који ретко посећују храмове уверили су вечерас колико значајно може бити, бар повремено присуствовати молитви.
Током дана посетио сам и српску и руску парохију. Молитва је иста и ту и тамо, али људи је на различите начине доживљавају. Генерације православних Руса и Срба који живе овде у Бечу, се под притиском савременог живота отуђују од својих корена. Приметио сам да их још једино парохијска заједница подсећа којем народу и чијим коренима припадају. Било је ово за мене изузетно важно искуство, уклопити се у руску и српску парохијску заједницу и приметити вернике као део једне православне духовне породице.
По завршетку службе, Славиша и ја смо дошли у туристички комплекс винарије Thallern где смо са мојим домаћинима попили чашу оригиналног аустријског вина. Наставили смо дружење и тематске разговоре уз вино. Ове теме одлично су се подударале са укусом аустријског вина. Вина смо имали довољно, али и жеље да се поново нађемо, како би наставили тему разговора о животима ових људи који живе далеко од своје матице. Питам се имали за њих нешто лепше од могућности да повремено посећују своју матичну земљу Србију. Припремили смо се за сутрашњи обилазак још једне православне парохије у Wiener Neustadt у којој се налази Српски православни храм посвећен Светом Свештеномученику Платону Бањалучком. Дошао сам да упознам још једну заједницу верног народа.
Ова Српска Православна епархија дели се на Источну, Средњу и Западну Аустрију, Швајцарску, на Италију и Малту. Боравећи летос на Малти, а сада у Источној Аустрији проучавам како српски народ живи далеко од матице Србије и како их једино у целину, повезује Христова Црква. Примећујем да се овде верници не баве дубоким теолошким темам и питањима живота после смрти, њима је важно да се окупе око Цркве и да буду део једне заједнице. Доживео сам њихове свакодневне разговоре и размишљања. Тих дана опустио сам се и одморио, неретко уз чашу доброг вина. Приметио сам да Српски народ ван матице поштује своје корене и незаборавља веру својих предака, али свако нађе место за живот тамо где његова душа осети мир и спокој. Пожелео сам да их ускоро поново видим, и да попијемо заједно још коју чашу доброг аустријског вина.
Ненад Бадовинац,
Март, 2018.